VOLEO BIH PAJINU POTVRDU DA SAM POČAST ZASLUŽIO: Voja Brajović, dobitnik nagrade "Pavle Vuisić" za životno delo

 Vest o priznanju stigla je iz Udruženja filmskih umetnika Srbije, a njegov laureat ovim povodom kaže:
- Prvo što sam pomislio je da li bi to Paji bilo milo? Zahvaljujem, naravno, žiriju, ali se pitam da li sam ja potvrdu i nagradu od njega zaslužio? Ostaje mi ta dilema. Doduše, još je vremena, pa ću ga pitati "tamo". A Paja se neće libiti da mi odgovori - sa osmehom počinje razgovor za naš list Voja Brajović. - Imao sam privilegiju da radim s Vuisićem u svojoj najranijoj karijeri i mogu da kažem da me je voleo. Ogroman glumac i profesionalac, veliki intelektualac.
Sa starijim kolegom susretao se od prvih glumačkih dana. Premijerno u čuvenom TV filmu "Šešir profesora Koste Vujića", potom u "Porobdžijama" i "Otpisanima".
- Mnogo smo se i družili, dovoljno da uvidim kakva je nenadmašna i nenadnokadiva veličina bio. Ljudi se uvek iznenade kad pomenem kako je rano umro, ne mogu da poveruju da je tada imao nepune 62 godine. Otišao je u najvećoj glumačkoj snazi. Paja je pojava vanvremenske zrelosti, njemu se nisu mogle određivati godine. Uradio je više nego što smo mogli da pretpostavimo... Biser autentičnosti. Zato obični ljudi ne mogu ni da zamisle koliki je profesinalac bio i kako je temeljno studirao svoje uloge.

Tajnu kvaliteta i gledanosti nekadašnjih serija, naš poznati glumac pronalazi u činjenici da se radilo sa ogromnom ljubavlju, velikom odgovornošću, pa i strahom da se ne pogreši i ne obruka:
- Sada se stvara kao na industrijskoj traci, proizvodi ono što je trenutno u modi. Da li je to, recimo, kriminalistička priča ili "sapunjara" nije važno. Maltene se recikliraju iste stvari. Ipak, ne treba potcenjivati dar današnjih stvaralaca, pogotovo mladih glumaca od kojih treba očekivati velike rezultate. Kad je reč o starim serijama, gotovo da ne znam da je nešto bilo blamantni promašaj. Ne jedan nego više ljudi, često je radilo na razradi scenarija, dijalogu, odnosima među likovima. Od mene i Dragana Nikolića pravile su se posebne ličnosti koje će da privuku gledaoce. To nije bila borba za gledanost, već za imidž.

Među filmskim ostvarenjima naš sagovornik izdvaja rad sa Goranom Markovićem s kojim je sarađivao u devet filmova, kao i sa njegovim imenjakom Paskaljevićem. Kaže i da nikada neći zaboraviti jednu malu ulogu kod Puriše Đođevića u filmu "Tango je tužna misao koja se pleše". Iako je zbog korone pozorišni život trenutno stao, Brajović sa zadovoljstvom pominje autorsku predstavu "Voz" u Zvezdara teatru, nekoliko aktuelnih naslova u JDP (čiji je repertoar godinama "nosio") i "Egzibicionistu" u Ateljeu 212 - jednu od najduže igranih predstava (17 sezona) u ovoj kući. A na pitanje da li žali što ga i više nije bilo na velikom platnu nego u teatru, budući da filmska traka čuva trajnija sećanja, odgovara:
- Moja generacija je film doživljavala kao blagodat koja nam obezbeđuje egzistencijalni boljitak. Da od tog honorara, na primer, kupimo frižider ili televizor, nešto što nam "pojačava" standard. Naravno, pod uslovom da radimo samo ono čega se nećemo postideti. S druge strane, pozorište je bilo epicentar svih naših umetničkih stremljenja.

TELE ZA EKIPU
- U "KAMIONDžIJAMA" postoji antologijska scena Paje Vuisića u "pijanom" stanju i jednom potpuno neverovatnom raspoloženju. Pa fenomenalna epizoda u filmu "Poseban tretman"... Takve uloge se ne mogu opisivati. Imao sam čast da s njim budem i u seriji "Više od igre". Ceo bekgraund bio je u njegovom znaku. Sećam se da je u nekoj ivanjičkoj pekari ispekao tele za celu ekipu, da bi malo "pojačao" atmosferu i provod van snimanja.

ULOGA ZA PAMĆENjE
RETKO sam kad zadovoljan onim što uradim. Mislim da sam to postigao u filmu mlade hrvatske rediteljke Ivone Juke "Ti mene nosiš". Ovo ostvarenje bilo je i kandidat za nagradu Oskar, veoma dobro primljeno u Karlovim Varima, a učestvovalo je i na našem Festu. Igram oca koji boluje od "Alchajmera". Ova uloga mi se baš "primila" - ističe Brajović.