VASIĆ I DUG OTADŽBINE: Srpska kultura pola veka precrtala jednu od vodećih književnih ličnosti između dva rata

Ti znaš da smo tri pune godine, bez prekida, gledali samo u kamen, u dim i u nebo. U besanim noćima, prolazila je često naša prošlost kraj nas, i ja se dobro sećam da je najveći deo našeg vremena protekao u razmišljanju o njoj i o onome čime je ona bila iskupljena." Nimalo smetenjak, jasno opredeljen u epohalnom metežu svoga karakternog pokolenja, Vasić je svoj život, ne samo prošlost, ličnim ulogom unapred iskupio.

"Ono što mi zovemo prošlost i nečija ličnost, to smo mi", pisao je umni Milan Kašanin: "Niko ne može vaskrsnuti prošlost kakva je bila, već kako je zamišlja, i nijedan pisac ne može stvoriti ličnost koja nije na njega nalik". Hans-Georg Gadamer, pišući o problemu istine u duhovnim naukama, ističe da smo, u krajnjoj liniji, mi sami ono što u tim naukama saznajemo. Ovaj Nemac, vršnjak dvadesetog veka, naglašava "posebno izražen otadžbinski interes u pisanju istorije". Dodajemo, i istorije književnosti, kao ključne umetnosti svake razvijene kulture. Tumačenja događaja, ili književnih pojava, razlikuju se ne samo među ozbiljnim istraživačima različitih nacionalnosti nego i, opet dodajemo, različitih političkih pozicija: "To se ne dešava samo iz računice - nastavlja Gadamer - nego i zbog unutrašnje pripadnosti koja predodređuje stanovište." Baviti se Vasićem i njegovim naraštajem odista predstavlja otadžbinski interes prvog reda.

Srpska kultura je, dugih pola veka, precrtala jednu od vodećih književnih ličnosti perioda između dva svetska rata, skrajnula hrabrog i časnog učesnika i stradalnika oba ta rata, zakinuta za to svoje, unutrašnje stanovište. "Bili smo / Negde na ničijoj zemlji, ni mi sami, ni neko drugi", prema rečima antologijske pesme iz toga razdoblja neslobode, "udaljeni od onog što jesmo, onog što bi trebalo biti". I dan-danas, napor da se u našoj sredini povrati i utvrdi srpsko stanovište izgleda kao gerilska borba. Jugoslovenski ideološki nameti i restrikcije zamenjeni su nemogućim formatima u globalističkom znaku. U nacionalnim ustanovama, u obrazovnom sistemu i medijima, još uvek prećutno deluje prevlast tuđinskih stanovišta, dok se "slobodne srpske planine" održavaju u pojedinačnim i grupnim pokušajima svedočenja istine kakva se može videti sa pozicija srpskog iskustva i dokaza kojima tu istinu podupiremo.

Figura Dragiše Vasića izdiže se kao jedan od simbola srpskog smera i udesa u dvadesetom veku, kao izrazito oličenje šumadijskog čoveka što se uspravljao i sakupljao snage od 1804. godine, od Sretenja naših prethodnika sa otpornim i žrtvenim duhom iz 1389. godine. Vasićev rudnički zavičaj sav je od mesta sećanja na taj zavetni projekt, u čijem je pobednom finalu istoriju stvarao i sam Dragomir Vasić. Rezervni oficir, svedok izbliza drugova "čelične vere jače od života", ali i pobunjenik protiv "užasa moralne truleži" što je iza rata uzeo maha. Uvodio je u književnost zapitanosti koje dokumenti obično ne beleže. Pripovedno i publicističko delo Dragiše Vasića može belodano pokazati ne samo da tekst nužno egzistira u kontekstu, nego i kako tekstovi na sadržaj konteksta utiču, kako se figure na kulturnom polju saglašavaju i spore.

Spomen na slobodoumnog Vasića vraća se u njegov uži i širi zavičaj, u Srbijicu, u godinama povratka slobode, makar koliko bila uslovna. I delo je vraćeno, najpre priređivačkim radom Gojka Tešića, potom vrednim književnonaučnim i istoriografskim radovima i monografijama - poput knjiga Mila Lompara ili Miloša Timotijevića. Ali i dalje ne možemo reći da je prevladan učinak poluvekovne ideološke zavere ćutanja, kada se naveliko pisalo i brbljalo o imenima i delima nedostojnijim i srpske pažnje i poverenja. Zbornik radova Život i delo Dragiše Vasića, sa skupa održanog o 120-godišnjici rođenja, značio je piščev duhovni povratak u rodnu varoš, umirenje seni čoveka što se u zavičaju inače smirivao, podalje od buke i kalambura prestonice.
U zavičaju Dragiše Vasića iznova smo okupljeni, istoričari i tumači književnosti i jezika, da priložimo znanjima i razmatranjima povodom izuzetnog autora i aktera dalekosežne epohe naše moderne povesti. I da time doprinesemo našem ukupnom samorazumevanju. I da se, sa svoje strane, ma koliko, dodatno iskupimo za taj poluvek bez Vasića među svojima, kada su nas silili da budemo "ni mi sami, ni neko drugi", kada se otadžbina, da parafraziramo jedno mesto iz pripovetke "Rekonvalescenti", umela poneti nepravično prema najboljim sinovima.

(Uvodna reč sa naučnog skupa "Dragiša Vasić: vek crvenih magli", u Gornjem Milanovcu, od 3. do 4. oktobra 2022, u saradnji Instituta za književnost i umetnost iz Beograda i Muzeja Rudničko-takovskog kraja)

BONUS VIDEO: SRPSKA AKADEMIJA NAUKA I UMETNOSTI: Kuća znanja i čuvar srpske kulture i identiteta