LEKCIJE IZ PANDEMIJE: Odlomci iz knjige eseja Salmana Ruždija

Takođe sam shvatio koliko se i moja porodica uplašila kad sam se razboleo. Tokom svakodnevnih video-poziva svi su se hrabro držali, ali su iza te samouverene ohrabrujuće fasade bili prestravljeni. Da sam znao pravo stanje stvari, i ja bih bio prestravljen...

U čuvenom eseju "Bolest kao metafora" Suzan Sontag - koja je i sama preživela rak da bi godinama kasnije poklekla pred drugom vrstom iste bolesti - ukazivala je da na zdravstvene probleme nipošto ne treba gledati kao na figurativni odraz nekog drugog društvenog zla.

Moja poenta je u tome da bolest nije metafora i da je najispravniji način gledanja na bolest (...onaj koji je u najvećoj meri oslobođen metaforičkog razmišljanja i neprijemčiv za njega.

Kako je globalna epidemija dobijala na snazi, mnogi su očigledno postali neprijemčivi za njene savete. Hor združenih i krajnje različitih glasova, uključujući i portparola Islamske države, Hulka Hogana, i Rika Vajsa, konzervativnog pastora s Floride, objavljivao je da dotični virus predstavlja božju kaznu. Zeleniji glasovi sugerisali su da se Priroda preko te pošasti sveti ljudskom rodu; mada je, istini za volju, bilo i onih koji su istupali protiv antropomorfizacije Majke Prirode. Stara naučnofantastična ideja da je ljudska rasa virus od koga planeta Zemlja pokušava da se oporavi takođe je dočekala svojih pet minuta. Političari su pandemiju opisivali kao rat. Spisateljica Arundati Roj ju je definisala kao "portal, kapiju između dva sveta".

A Kamijev roman "Kuga" objavljen davne 1947. godine počeo je da se prodaje kao alva.

Ja nisam nasedao na takve teorije, bilo o božanskoj, bilo o zemaljskoj odmazdi, kao ni na snove o boljoj budućnosti. Mnogi ljudi su želeli da poveruju da će iz tog užasa proisteći nešto dobro, da ćemo mi kao vrsta naučiti dragocene lekcije i izleteti iz čaure zaključanog sveta kao blistavi njuejdžerski leptirovi, koji će stvoriti jedno vrlije, plemenitije, manje pohlepno, ekološki mudrije, manje rasističko, manje kapitalističko i inkluzivnije društvo. Meni je to izgledalo, i još uvek mi izgleda, kao čisto utopijsko razmišljanje. Nijednog časa nisam pomislio da bi virus korona mogao da bude nešto kao vesnik socijalizma. Svetske strukture moći i njihovi ključni igrači neće lako kapitulirati pred novim idealizmom. Bio sam začuđen našom kolektivnom potrebom da umišljamo kako iz tekućeg zla mora da proistekne nešto dobro. Ljudi koji su živeli u Evropi u vreme crne smrti, ili u Londonu u doba velike kuge, nisu pokazivali tu sklonost da sagledavaju pozitivne strane nesreće koja ih je snašla. Oni su razmišljali samo kako da sačuvaju živu glavu...

Mi nismo slučajno dominantna vrsta na planeti Zemlji. Nas ljude odlikuje impresivna sposobnost preživljavanja. I zato ćemo i ovog puta preživeti. Ali sumnjam da ćemo iz tekuće pandemije naučiti lekcije koje će rezultirati društvenim revolucijama. A opet, to ne znači da ne treba da se nadamo poboljšanju, i da se borimo za njega, i možda će naša deca dočekati - i stvoriti - taj bolji svet...

(Odlomci iz knjige eseja "Istina je na svim jezicima ista", prevela Ljiljana Petrović Vesković, izdavač "Vulkan")