INTERVJU Radoslav Pavlović: Pupin je Leonardo našeg doba

Ovako dramski pisac Radoslav Pavlović govori o svojoj knjizi "Pupin, lovac na zvezde", sačinjenoj od dvanaest priča o velikanu, koja je upravo ugledala svetlost dana u izdanju kompanije "Novosti".

* Koliko ste, na početku rada, sami znali o čoveku koji je postao junak ovih vaših priča?

- U tom trenutku o Pupinu sam znao one četiri rečenice koje znaju svi: da je genijalni naučnik koji je živeo u SAD, gde postoji institut koji nosi njegovo ime, da je ovenčan "Pulicerom" za svoju autobiografiju... Neki malo potkovaniji znaju još pokoji podatak, za kalemove ili neki od njegova 34 patenta. Počeo sam da istražujem, i pomislio da sam napravio veliku grešku: Naime, nije bilo ničega o Mihajlu. Da, postoji ta knjiga, "Od pašnjaka do naučenjaka", nekada obavezna lektira u američkim školama, ali nema ništa o tome koga je voleo, u koga se razočarao, kada je i zbog čega pustio suzu... A u stvari, toliko je mnogo ljudi u tom Mihajlu, bio je fenomen, čudo od čoveka.

* Kako je potom izgledao vaš istraživački rad? Da li ste i sami učili, istražujući?

- Počeo sam da tragam po internetu, na sajtovima Kolumbije, NASA, i prethodne NACA, u čijem je osnivačkom odboru Pupin 1915. bio. Bilo je to doba pozitivizma u nauci, elite, donatori verovali su da sve što čovek smisli može da se napravi, za opštu dobrobit. A Pupin je smišljao, i pravio, uvek misleći na opštu dobrobit. Samo zahvaljujući kalemovima, telefonskim linijama, budući da je dobijao pet centi po pozivu, spadao je u pet najbogatijih ljudi u SAD, a opet je imao taj večni poriv da čini na opštu polzu. Bio je Leonardo našeg doba, po obimu i zahvatu, lakoći dara, jednostavnosti... Imao sam silne muke, ja koji sam kao "društvenjak" u školi iz fizike i prirodnih predmeta imao jedva jaku dvojku. Trebalo mi je četrdeset godina da doprem do fizike te metafizike. Počeo sam da se obrazujem, pre svega iz te klete fizike, a istovremeno da otkrivam pojedinosti o Pupinu kao čoveku, prijatelju, mužu, ocu...

* I šta se o tom njegovom svetu doznali?

- Saznao da je njegova ćerka Barbara (Varvara) - koja je bila emotivno šarena sa dva braka za sobom, sa jednom džokejem i kockarom koji je dodao prezime Pupin da bi sebi olakšao prevare, i koja se posle svega vratila ocu da bi ga zdušno negovala do kraja (čak je žalio što se nije ranije razboleo ne bi li duže bila uz njega) - prodala imanje sa ergelom u Konektikatu nekoj sekti od koje ga je docnije država konfiskovala. Ponovo, iza njega nije ostalo ništa opipljivo. Ostala su ta odlikovanja, diplome, doktorati, ali ništa o Mihajlu samom. Bio je veliki donator, mecena u rangu careva i kraljeva. Mnogo toga ostavio je našoj crkvi, Narodnom muzeju, stipendirao je dve hiljade dece iz današnje Makedonije, dao hiljadu miraza siromašnim nevestama, zvono za crkvu u Ohridu... Biblioteka "Svetozar Marković" donacija je Karnegijeve zadužbine, zahvaljujući Pupinovoj inicijativi... No, malo se o svemu tome zna, verovatno jer je dobro, plemenito, lepo! Dakle, našao sam se u nevolji i morao da primenim stari trik iskusnih pisaca - da čitajući Pupinovu knjigu otkrijem o čemu NIJE pisao, shvatim šta sve nije napisano, a potom to smislim, domaštam, dopričam - a da bi posledice, odnosno rezultat do koga dođem ostao isti kao u njegovoj knjizi. Pupin je bio politički vrlo mudar, nema kod njega nijedne ružne reči ni o kome, a koliko se ja razumem u život, ipak ne može sve biti baš tako bajno.

* Tadašnji su političari verovali u tu njegovu političku mudrost i koristili je, dakle?

- Pupin je u Americi imao veliki autoritet i, kao vrlo poštovanog čoveka, Pašić ga je pozvao da prisustvuje pregovorima u Versaju. Srbija je imala mesto pri dnu stola, kao država koja zvanično nije imala status saveznice niti pravo glasa (za koje je valjalo imati banku, teritoriju, budžet i proizvodnju) te je skupljala mrvice. Pregovore je vodio i Pupinov kolega, profesor sa Kolumbije, zahvaljujući čemu je Pupin imao uvid u tzv. Crnu knjigu u kojoj su bile ucrtane posleratne granice unutar Evrope. Upravo zahvaljujući njegovom autoritetu i sugestijama Dalmacija nije pripala Italiji, a njegov Banat ostao je u sastavu naše zemlje. Imao je veliku moć i bogatstvo, mogao da ima 26 automobila i šest brodova, umesto toga imao je tu iskonsku želju da daje, da čini dobro. Na predlog Pašića imenovan je 1912. za počasnog konzula, pokušavao je da pocepanu dijasporu ujedini i organizuje, inicirao odlazak 7.000 dobrovoljaca u rat, a čak su i to pokušavali da osujete zavidni.

* Odrastao sam u zaokruženom svetu, govorio je o svom Idvoru. Šta je to suštinsko poneo sa ovih prostora?

- Kao mali čuvao je stoku u svom Idvoru, i živeo pravu amazonsku priču - veslao, mogao da zajaše konja u trku, a kako je završio četiri razreda za dve godine, otac bi ga izveo iz škole ranije te bi bez znanja majke odlazili u rit da love divlje patke. Dospevši na Kolumbiju, u rvanju, trčanju, tenisu, veslanju... u svemu bi odneo pobedu, a kada su ga posle jedne regate pitali za koji je tim trenirao odvratio je: "Klub Idvor, Austrija". Na prijemnom, taj mali čobanin iz Idvora govorio je četiri filipike Cicerona, stihove iz "Ilijade", koja se ne recituje, ona se peva. On, koji je snežne zime provodio okružen ratnicima imperije, u zemunicama gde se vreme prekraćivalo pevanjem epskih pesama, uz gusle, odrastao uz naše epske pesme o Svetom Savi, Karađorđu, Napoleonu, Mrnjavčevićima..., pevao je na tom prijemnom, posle koga je oslobođen školarine. Napisao sam da je pevao "Ženidbu kralja Vukašina", iako je reč o ko zna kojoj pesmi, no kako je Aristotel rekao: "Sve što je verovatno, to je istinito". A docnije, kako je pokazao previše znanja iz fizike, hemije, matematike, profesori su mu dodali zvanje dr filosofije, kao majke svih nauka.

* Pupin se uvek i u svakoj prilici ponosio svojim poreklom. Zašto nam je to danas toliko teško, nedostaje li nam pravih uzora?

- Svako ima nekakav ideal tokom odrastanja, bilo da teži da bude poput Ahila ili da komponuje kao Verdi. Jako je važno i lepo, u ovom smutnom vremenu, izneti model čoveka koji je veliki, od koristi drugima, zajednici, čovečanstvu. Kako kaže Kuran, tvoje je samo ono što si darovao, inače si beznačajan, kakvi uglavnom i jesu modeli kojima su danas mladi okruženi. Pupin je, čini se, pogodio u metu - uvideo je zašto živimo, da bismo činili dobro, da bi poklanjao, a kako je imao tu raskoš Da Vinčija mogao je, i činio i davao, nemerljivo mnogo. On je svetlo, vodilja, uz Teslu, Milankovića i druge, a da bi nacija videla, mora da joj se osvetli drum. Pupin je jedna od tih svetiljki.

* Sa druge strane, opšte je "poznato" da su upravo dva velikana, Tesla i Pupin, bili u svađi? Kako takve stvari dospevaju do ušiju svih?

- Intervju koji je dotični Petković iz Pres biroa (onoga što bi danas bila BIA) uradio, a objavila "Politika", stvorio je tu opštepoznatu priču, najgnusniji trač o onome što do danas "svi znaju" iako veze nema sa istinom. Stavljao je Tesli u usta reči potpuno suprotne izgovorenim, baš kao i Pupinu, te dva čoveka koja su bili prijatelji predstavio kao smrtne neprijatelje koji međusobno ne govore, a Pupina kao onoga koji je prevario Teslu. Znao je šta radi taj Petković, kao i njegov šef, stvarajući jednu od najružnijih priča i najodvratniji trač, koji je dvojicu velikana unizio i lažno predstavio kao zavađene. Baš kao što se ne zna gotovo ništa o donacijama i dobrim delima - jer je to plemenit podatak, a ne odvratan. Elita nacije kojoj pripadamo ima nekakvu potrebu da samu sebe i svoj narod pljuje, zabada nož, ima nečeg morbidnog u tome.

* Ipak, postoji i drugi način, moguće je fokusirati se na to dobro, plemenito, lepo?

- Naravno, postoje dva sveta, koji ne dele iste vrednosti. Kada čovek izgubi osećaj stida, on izgubi čovečnost, kada izgubite obraz, to je nepovratno, nema zamene, opravke... Nije to nokat. Zato je Pupin važan, da onima čistog srca pokaže da postoji pravi, drugi put. Taj drugi put jeste teži, ali na njemu je svetlost. Pupin, baš kao i Tesla, pokazuje da to i tako može, da je već bilo. Rasveta dakle postoji, nego se mnogo žmuri.

NAJSVETLIJI PRIMER

- Čovek koji je bio po svim merilima veliki, a koji je dodao "Idvorski" između imena i prezimena, koji je ustajao kada bi pomenuo svoju majku Olimpijadu, nepismenu ženu koja je znala Novi zavet naizust... Takav čovek jeste najsvetliji primer - kaže Pavlović. - Ako je neko svoju naciju "grdio", onda sam to činio ja u svojim farsama, ali zašto stvari ne bi bile u boji kakve i jesu, zašto ne bismo pokazali i ono lepo?