AMFILOHIJEVE DVE OLOVKE ČUVAM KAO BLAGO: LJiljana Habjanović Đurović, bestseler spisateljica, o nastanku svojih hitova

Do sada je prodato oko pola miliona primeraka "Ženskog rodoslova", preveden je na 11 jezika, a prevod na engleski dostupan je čitaocima u celom svetu preko prodajne mreže "Amazon". Roman "Petkana", čiji je ukupan tiraž 150.000 primeraka, preveden je na sedam jezika, za grčko izdanje predgovor je napisao počivši mitropolit Amfilohije, a za rumunsko arhiepiskop erdeljski Laurencio Streza. Knjiga se prodaje u crkvama i manastirima srpske, ruske, beloruske i grčke pravoslavne crkve. Našoj najčitanijoj spisateljici, ove knjige su, na neki način, promenile život.

- Roman "Ženski rodoslov" promenio je moje mesto na našoj književnoj sceni - kaže Ljiljana Habjanović Đurović za "Novosti".

- Od malo poznatog, tokom leta 1996. postala sam najčitaniji srpski pisac. Zahvaljujući tom uspehu usudila sam se da napustim siguran posao i redovnu platu i posvetim se samo književnom radu. Time je ostvaren moj davnašnji san. Jer, od najranijeg detinjstva želela sam da budem pisac. Samo pisac. I kada su mi kasnije nuđena prestižna i primamljiva mesta u medijima, ustanovama kulture i politici, nikada nisam prihvatila jer, hvala Bogu, kroz pisanje knjiga živim ostvarenje svog sna. A, roman "Petkana" promenio je mene.

Dok sam pisala tu knjigu, otvorio mi se čitav jedan novi svet. Okrenula sam se veri i Bogu. Naučila sam da bolje razumem i više volim druge ljude. Postala sam bolja. Danas, ja bez vere i Boga ne bih ni mogla ni htela da živim.

Kada se pojavio "Ženski rodoslov", pre nego što je kritika uspela da kaže reč o ovom romanu, publika ga je zavolela. Kako objašnjavate ovaj fenomen?

- Do tada, znao se red. Meru uspeha knjizi i piscu određivala je književna kritika, ali i direktori velikih državnih izdavačkih kuća, koji su znali da zaustave nekog pisca da njegovim uspehom ne bi uvredili one već poznate i ugledne. Tako je direktor "Prosvete" rekao za moj roman "Iva": "Dosta su joj dva izdanja!". I sprečio štampanje trećeg. Zato sam napustila ovu tada najveću izdavačku kuću i rukopis "Ženskog rodoslova" odnela privatnom izdavaču Miličku Mijoviću. Srećno su se poklopile dve okolnosti. Miličko je imao, u to vreme nov i gotovo revolucionaran, a danas uobičajen način rada: nije čekao reč kritike, već je knjigu koja obećava nudio čitaocima posredstvom medija. "Ženski rodoslov" ispunio je sva obećanja. Premašio sva očekivanja. Oni prvi čitaoci, koji su pročitali knjigu privučeni reklamom, zavoleli su je, i počeli da je preporučuju drugim čitaocima. Dobar glas o romanu širio se kao koncentrični krugovi. Od 21. maja do kraja oktobra, dakle za pet meseci, prodato je tada fantastičnih devet izdanja.

"Ženski rodoslov" je deo vašeg "porodičnog ciklusa" u kome su i "Ana Marija me nije volela" i "Naš otac". Koju od te tri knjige vam je bilo najteže da napišete i zašto?

- Naravno, "Naš otac". Zato što sam se, dok sam pisala ovu gorku samoispovest, ponovo suočila sa jadom ostavljenog i zaboravljenog deteta. Ja i danas, kada čitam tu knjigu, plačem. Jer, tuga siročeta nikada ne prolazi. Govorim javno o tome, da podsetim neodgovorne roditelje koji odlaze u novi život da u starom životu nisu ostavili polomljene štapove za pecanje i probušene lopte, već svoju decu - bića koja ih vole i pate bez njih. Inače, ovaj porodični ciklus objavljen je 2016, kada smo obeležili dvadeset godina od prvog izdanja romana "Ženski rodoslov", u prestižnoj "Prosvetinoj" ediciji "Veliki romani".

Kako je nastala "Petkana"?

- Roman "Petkana" pisala sam kao da se molim. I neprestano sam osećala živo svetiteljkino prisustvo. Nikada nijednu knjigu nisam napisala brže. Nijednu lakše. Zato sam i rekla mitropolitu Amfilohiju: "To nisam ja. To je ona. Ja sam samo hvatala beleške."

Mitropolit Amfilohije je bio prvi čitalac ovog romana...

- Mi se tada nismo poznavali. Rukopis sam ostavila na portirnici Patrijaršije, sa molbom da ga pročita i ukaže na eventualne kanonske greške. Možete zamisliti moje ushićenje i zahvalnost kada sam videla njegove reči: "Ljiljana je ovom knjigom prinela Svetoj Petki i Hristu Bogu srce i um kao rascvetali miomirisni ljiljan na dar." Posle toga, mitropolit je čitao moje knjige u rukopisu. Za neke od njih napisao je predgovor.

Pisao je u njima da sam ja "mudra spisateljka", da sam "stvorila dragoceno književno delo", da "hodim putem Domentijana, vladike Nikolaja i Justina Popovića", ali mislim da su njegove reči o romanu "Petkana" najlepše što je ikada rečeno o nekoj knjizi. Mitropolit mi bolno nedostaje. A njegovu brojanicu i dve grafitne olovke čuvam kao blago.

Francuska književnica Anais Nin je rekla da pišemo kako bismo život iskusili dva puta, u trenutku i u retrospektivi. Šta vi kroz pisanje dobijate i šta želite da postignete?

- Nekada sam pisala zbog sebe. Zato što sam želela da budem pisac. I zato što mi je lepo kad pišem. Onda su počeli da mi se javljaju čitaoci i shvatila sam da je to što radim važno još nekome osim meni. Od kada sam napisala "Petkanu", brojni čitaoci, ali i sveštenici govore mi da su se mnogi ljudi posle čitanja ove, a kasnije i ostalih knjiga iz mog duhovnog ciklusa, okrenuli Crkvi, veri i Bogu, a mnogi odlučili da se krste. Danas, imam samo jednu želju: da svojim delom služim Gospodu i Presvetoj Bogorodici, a time i ljudima. Istovremeno, taj rad meni lično daje zadovoljstvo jer se, istražujući građu za knjige, dodatno obrazujem i duhovno rastem.

U kom stanju se nalazi srpska kultura, a s njom i književnost?

- Kao i celo društvo, i kultura je u stanju nerazumne i ostrašćene podeljenosti. U tako podeljenom društvu, naši su obavezno talentovani, pametni i fini, ma koliko bili glupavi, netalentovani i primitivni. A njihovi su obavezno glupavi, netalentovani i primitivni, ma koliko bili talentovani, pametni i fini. Našima se oprašta sve, a njihovima se sve zamera. U tako podeljenom društvu, kriterijumi za vrednovanje dela, ili prisutnost autora u medijima i javnom životu, ne zavise od stvarnog kvaliteta tog dela i objektivnog značaja autora, već od toga da li je naš ili njihov. Što često dovodi do isticanja pa i nagrađivanja bezvrednih dela, ne samo u književnosti, i do potpunog zanemarivanja vrednih dela. A sve na štetu nacionalne kulture i društva u celini.

Otkako je počela pandemija odrekli smo se mnogih stvari. Šta vama najteže pada od toga?

- Najviše mi nedostaju susreti sa čitaocima. Za mene je književno veče veliki i važan događaj. Prilika da se sretnem sa onima koji vole knjige koje sam napisala. Prilika da im iskažem svoju zahvalnost. Jer, zahvaljujući čitaocima ja postojim kao pisac, a knjige koje sam napisala traju. Ali, u želji da sačuvam i njih i sebe, ne prihvatam pozive za književne večeri.

Radite li na novom rukopisu?

- Već godinu dana radim na novom romanu. Biće to treća knjiga iz niza "Ostroško trimirje". Priča je veoma zanimljiva, tema veoma važna, a sam roman veoma složen.

Trebaće mi, Bože zdravlja, još dve godine rada da bih ga završila. Mitropolit Amfilohije znao je o čemu ću pisati, blagoslovio je moj rad, i ovu knjigu posvetiću njemu.

U maju film o Svetoj Petki

KADA će biti završen film "Sveta Petka - Krst u pustinji", po romanu "Petkana", koji režira vaš sin Aleksandar?

- Film je završen, i trebalo bi da bude prikazan u maju naredne godine. Videla sam ga nekoliko puta i veoma sam zadovoljna i kao autor romana i kao producent. Uverena sam da će ga gledaoci voleti kao što čitaoci vole roman "Petkana". Dok ne stigne film, da obeležimo 20 godina od kada je objavljeno prvo izdanje romana, pripremili smo jedan dar. Od praznika Svete Petke čitaoci će moći da na našem jutjub-kanalu "Globos Aleksandrija" slušaju i preuzmu besplatno zvučnu knjigu "Petkana", koju je takođe režirao Aleksandar.

Razumna odluka o odlaganju sajma

Vi ste ostvarili san svih pisaca, da na sajmovima knjiga čitaoci strpljivo čekaju u redovima da bi kupili knjige i da biste im ih potpisali. Koliko vam nedostaje sajam knjiga u Beogradu, koga i ove godine neće biti?

- Sajam knjiga mi je veliki praznik koji sam sa ushićenjem proslavljala sa svojim čitaocima. I mnogo, mnogo sam žalosna što ga neće biti ni ove godine. Ali, istovremeno, mislim da je to razumna odluka.