INTERVJU Đorđe Kukuljica: Zbog iskrenosti plaćam cenu

Kad je u Jugoslaviji izbio rat, 1992. preselio se sa porodicom u Zagreb. Četiri godine kasnije za dlaku je izbegao smrt u saobraćajnoj nesreći u kolima kojima je upravljala Ena Begović. Glumica je tada prošla bez povreda, i okrutnom igrom sudbine poginula u drugoj saobraćajnoj nesreći 2000. Kukuljica je, pak, tri nedelje proveo u komi. Ponovo je učio da hoda i govori, ali vratio se na scenu.

Diplomirao je glumu na Akademiji dramske umetnosti u Zagrebu i ubrzo postao član ansambla pozorišta "Gavela". Glumio je u serijama "Vila Marija", "Zabranjena ljubav", "Bitange i princeze", "Ljubav u zaleđu", "Ponos Ratkajevih", a našoj publici najpoznatiji je po ulozi grofa Rajačkog u "Senkama nad Balkanom". O njegovom životnom putu razgovarali smo kada je nedavno boravio u rodnom gradu povodom 11. Festivala drama i serija, gde je bio član žirija.

- Ja sam Beograđanin. Ne može niko iščupati to iz mene. Mogu da govorim i ovako i onako, ali Beograd je tu. Taj urbani Beograd je mene zapravo izvadio. Ulica me je spasla. Kad smo bili klinci, zezali smo se, malo smo "spikali". Kaže meni Nikola Đuričko i dan-danas "bok". Pitam ga "Džoni, brate, šta je ovo?" A on odgovara: "Mi ti se tako pozdravljamo". Tog urbanog Beograda zapravo nema nigde. Bio je neponovljiv. Koliko god puta treba reći - neponovljiv - u dahu govori, za "TV novosti", Đorđe Kukuljica.

* Jednom ste rekli da je Beograd za vas "ništa... i sve". Da li se taj doživljaj promenio?

- U filmu Ridlija Skota "Nebesko kraljevstvo" na kraju ima genijalna scena, u kojoj Saladin na pitanje "Šta je za vas Jerusalim?" prvo odgovara "Ništa", a onda se okrene i kaže "Sve". Ništa i sve, to je to. Beograd je sve, a ovo "ništa" bih izostavio... Sve je tu, tu sam potekao. Jurio sam fudbal na JNA, "na toj tvojoj pepeljari", kako kaže moj prijatelj Robert Robi Prosinečki. Teško ljudi u Zagrebu mogu shvatiti tu ljubav prema klubu i taj animozitet. Super mi je to što "Davitelj protiv davitelja" počinje rečenicom "Beograd je grad sa jednim velikim fudbalskim klubom", mada zbog toga poludim, jer je Partizan, a ne Zvezda, prvi stigao do finala Kupa šampiona. Zagrepčani vole Dinamo. Voleo ga je i moj tata, rođeni Dubrovčanin, ali više ne.

* Da li ste našli spone između fudbala i glume?

- Imate celi niz dogodovština sa mnom na akademiji. Bilo kog od mojih klasića možete pitati ko je pimplovao loptu i ko je pogodio profesora Predraga Bajčetića u glavu. Prozvao sam se Agilera, po desnom krilu Atletiko Madrida iz devedesetih, jer sam praktično pobegao s fudbalskog terena na scenu. Spremio sam Ljubu Vrapčeta i sve je bilo odlično. Radili smo u "Gaveli" 2018. "Slikare rudare" od Lija Hola, i onda je reditelj Samo Strelec rekao "Đole, hajdemo složiti taktiku", pa sam doveo Gorana Vlaovića i Robija Prosinečkog. Pričali smo o taktici, pa se čulo "prvo si half, a onda postaješ desetka". Za ulogu Olivera Kilburna u toj predstavi dobio sam nagradu pozorišne publike, a nagrade publike jedine su mi važne. Takođe sam dobio aplauz na otvorenoj sceni u Splitu, a Split ima najnezgodniju publiku, jer je za njih Zagreb gori nego Beograd. Shvatio sam da je to pobeda. Zbog iskrenosti mnogo puta platite neku cenu, pogotovo kada ste u pozorištu, ali ako je to cena, plaćam je.

* U srpskoj produkciji kao da se nikad više nije snimalo. Kako je kod vas? Koliko su pandemija i zagrebački zemljotres uticali?

- Bio sam u žiriju FEDIS-a i pogledao sam manje-više sve. Mogu vam reći da u nizu svih tih serija koje gledamo postoji nivo kvaliteta koji je zavidan. To što vi u Srbiji radite i kako se ovde odvaja za kulturu, treba da bude putokaz svima. Hrvatska je upola manje tržište, a ima malo manje glumaca. Imamo tri-četiri akademije. Prevelik je to broj. Ja bih dao posao svakome ko je završio akademiju, ali nema posla za sve. U "Gaveli" nas u ansamblu ima 47 i nemamo zgradu jer je stradala u zemljotresu. Kad se obnovi, za godinu dana, nadam se, imaćemo tri scene, pa ćemo svi biti zastupljeni. Jedna od naših uspešnijih serija je "Dnevnik velikog Perice", ali se za godinu dana u Hrvatskoj snime samo dve-tri serije.

* U "Senkama nad Balkanom" igrali ste zapaženu ulogu i naša publika vas najviše po tome zna. Po čemu pamtite ovu seriju?

- Volim epohu. Možete napraviti modernu epohu, ali prvo treba da znate šta je epoha da biste mogli to da modernizujete. Dragan Bjelogrlić je napravio nešto što neće biti nadmašeno u skorije vreme. Bitan je novac, bitna su sredstva, ali okupiti tako šarenu ekipu, takve asove i usuditi se da se uđe u priču o Drugom svetskom ratu... Svaka čast Bjeli. Imate genijalne serije "Birmingemska banda", "Vavilon Berlin" i "Senke nad Balkanom", koje su u isto vreme izašle. Trend je zaokružen. Svaka čast "Netfliksu", svaka čast HBO, ali ove tri evropske dramske pesnice i trougao Birmingem - Berlin - Beograd nenadmašni su.

* Beograd je i inače za vas nenadmašan - najvažnija životna kota.

- Jedina. Ja sam Beograđanin u egzilu. Ima nas dosta u Zagrebu, i imamo himnu, "Baladu disidenta". Disidenti smo. Nije lepo, nije moderno, ali disidenti smo. Morali smo da odemo, i sada imamo svoj kružok u Zagrebu. Mislim da svako od nas u srcu nosi ono gde je rođen, gde zapravo pripada. Međutim, to je drugo vreme. Drugi je to bio grad Beograd. Sada je ne metropola, nego megapolis. Strašno je koliki je to grad, i ja to tek sada vidim. Kada sam došao kod Prosinečkog, dok je bio u Zvezdi, rekao mi je "Đole, kužiš, tu ima tri milke ljudi". Pre neki dan u Zagrebu, ja kažem njemu "Robi, čuj, tu ima tri i pol milke". Mnogi su u Zagrebu vezani za Beograd.

* Ima i mnogo ljudi u Beogradu koji su vezani za Zagreb, koji su morali krenuti u suprotnom smeru od vašeg.

- Samo smo zamenili mesta. Svi mi bi trebalo da budemo znakovi upozorenja. Sve mi je to previše emotivno da bih sada o tome govorio. Tužno je kada se vratim, kada vidim ulice, zgrade, prijatelje. Ceo život. Nedavno sam u Novoj Gradiški igrao predstavu "Stambeno pitanje", u kojoj smo se raspali. Počeli smo da se smejemo jedni drugima. Anita Matić se okrene prema meni, i kaže "Ja kao Jelisaveta Sablić, a ti kao Taško Načić". Publika je to nagradila aplauzom, jer joj treba život, nešto da se smeje. Takvo je stanje danas sa kovidom i sa svim drugim. Ljudi su ljudi, a neljudi su neljudi bilo gde.

* Da li ste razmišljali o tome da se opet preselite u Beograd?

- Odgovor na to pregolemo pitanje ne bih dao sada. Tada sam imao 19 godina. To je kao da vas neko iščupa poput stabljike. Iščupaju vas, pa vas posade negde gde po svojoj vokaciji, po svojoj vertikali ne pripadate. Drugačiji ste i onda gledate da prihvatite, da se adaptirate, da srastete. Mnogi moji prijatelji u Zagrebu govore čisti beogradski, čak surčinski beogradski. Imao sam plodno leto, pročitao sam niz knjiga, ali koliko god knjiga pročitao, teško da mogu dopreti do ljudske gluposti koja je sve ovo napravila.

ZAPRATITE NPORTAL NA FEJSBUKU