AKT NEPOSLUŠNOSTI, A NE SARADNJA: U tekstu Memoranduma ne postoji ni jedan detalj o mogućem dogovoru između režima i SANU

Zbog toga je, posle prvog zaprepašćenja kritički intoniranim sadržajem, počelo nagađanje da je ta smelost samo prividna, budući da iza svega stoji srpska zvanična politika koja nije sama htela ili smela da se eksponira, već se poslužila SANU da isproba kako će Jugoslavija prihvatiti neke od političkih poteza koji zadiru u međurepubličke odnose.

Ova pretpostavka se, bez ikakvog realnog osnova, održavala u prvobitnoj verziji od prodora Memoranduma u javnost pa sve do danas. Međutim, političari iz drugih republika, koji su bili dobro upoznati sa prirodom odnosa između politike i nauke u Srbiji, nisu se pridružili takvim pretpostavkama, ali su ih tolerisali u štampi na sopstvenoj teritoriji da bi naterali srpske političare da povećaju pritisak na SANU. Realnost ovih pretpostavki najbolje je ocenio Stane Kavčič u svom dnevniku:

"Neki su mišljenja da je spor sa SANU samo dogovorena igra i probni balon uticajnih pojedinaca unutar srpskog političkog rukovodstva. Žele da isprobaju rukovodstvo. Žele da isprobaju kako će Jugoslavija prihvatiti pretnju ako bi Srbija pošla svojim putem i istupila iz Jugoslavije. Navodno su tu igru, manevar, razotkrili u federaciji pa zato takav nastup i izjava oba predsedništva. Lično nisam pristalica te ocene. Uveren sam da je spor sa SANU autentičan i suštinski. Naravno, to ne isključuje mogućnost da su mnogi vodeći srpski političari, koji doduše javno govore ili formalno glasaju protiv Akademije, intimno s njom. Smatram da su im sudbina i pozicija Srbije jako uz srce prirasli. Razlike su više u metodama nego u sadržini. Pored toga, sadašnje i bivše političare SR Srbije brine da bi u slučaju pobede srpskog separatizma i otcepljenja morali vlast prepustiti novim ljudima i odgovarati za propuste i grehove prošlosti. U svakom slučaju je srpsko političko rukovodstvo u vrlo teškoj situaciji. Pod dvostrukim su pritiskom: s jedne strane vlastita pozicija u Republici i, s druge, veliko nepoverenje ostalih republika u ciljeve i namere Srbije."

SAMO oni koji nisu pažljivo čitali tekst Memoranduma mogli su da izađu sa pretpostavkom o postojanju neke vrste političkog komplota između režima u Srbiji i SANU. Mnogo toga se može zamisliti u jednoj dogovorenoj igri, ali nikako to da jedan režim za tu igru protiv sebe ubaci najopasniju optužbu za sopstveni opstanak.

Nezamislivo je i to da režim po dogovorenom scenariju zahteva od SANU sazivanje vanredne skupštine u očekivanju da će se akademici ograditi od Memoranduma, a da ovi ta očekivanja potpuno iznevere. Pristankom da se održi vanredna skupština konfrontacija između režima i SANU doživela je kulminaciju. Rizik za obe strane je postao ogroman i kao takav neshvatljiv za strane koje bi bile u dosluhu.

Podrška akademika Memorandumu bio je akt neposlušnosti jedne javne ustanove koji se nikada ranije nije dogodio u praksi bilo koje socijalističke zemlje. Kada se to ipak dogodilo, režim je, po prvi put, shvatio da su mu ograničene mogućnosti da političkim pritiskom iznudi odluke. Prema tome, jedna ili druga odluka vanredne skupštine morala je imati dalekosežne i teške posledice za SANU ili za režim. Što je posledice podneo režim, dokaz je više da on nije bio u dosluhu sa SANU, budući da, u tom slučaju, svakako ne bi zahtevao vanrednu skupštinu, čijom je odlukom doživeo težak politički poraz. Između partnera koji sarađuju na istom poslu, rizik od teških posledica, za bilo koju stranu, unapred se isključuje.

SVAKO ko iole poznaje prirodu odnosa između nosilaca politike i SANU dobro zna da se takva igra ne samo nije mogla dogovoriti, već i da nijedna strana ne bi učinila korak u tom pravcu. Između političkih tela i SANU nikada nisu postojali takvi odnosi koji su uslov da se jedan zajednički politički komplot ostvari.

Postoje pretpostavke o ovoj saradnji koje ne upliću čitavu SANU, već samo akademike koji su učestvovali u pisanju Memoranduma. Pri tome se insinuira da su to akademici, članovi vladajućeg Saveza komunista, koji su zbog partijske pripadnosti mogli biti uvučeni u političku igru. Ova pretpostavka samo za neupućene može izgledati realno.

Glavni autori teksta bili su akademici iz odeljenja društvenih nauka, istorije i književnosti koji su i pre prijema u SANU došli u sukob sa zvaničnom politikom, nezavisno od toga da li su pripadali Savezu komunista.