REAGOVANJE NA TEKST "TITO ODLIKOVAN ZA HRABROST" U PROŠLOM ISTORIJSKOM DODATKU: PRIBIĆEVIĆ nije ratovao u Srbiji

Unutar ovog dodatka, na strani 23. ovog broja "Večernjih novosti", objavljen je tekst "Tito odlikovan za hrabrost", sa nadnaslovom "Uloga Josipa Broza u napadu Austrougarske vojske na Srbiju".

Potpisnika ovih redova ova i druge Brozove uloge u raznim događanjima ne interesuju ni najmanje. O tome gde se Josip Broz smucao tokom Prvog svetskog rata, šta je sve radio, i zbog čega je i koliko puta odlikovan, trebalo bi da vode računa poklonici njegovog lika i dela i svi oni koji su bili članovi njegove partije, kojima je on bio stranački šef, "čovek, drug i vođa", kome su se kleli da se njegovog puta neće skrenuti, i čiji su lik i delo branili.

Ovu reakciju pišem dakle ne zbog Broza, već zbog Svetozara Pribićevića i ozbiljne neistine koje su napisane o njemu. U poslednjem pasusu navedeno je da je Svetozar Pribićević, "po tvrdnjama savremenika i istoričara", bio pripadnik "doknadnog bataljona" 25. domobranskog puka, 42. takozvane vražje divizije, čiji je komandant bio Slavko Štahmer (čovek sa ovakvim imenom, uzgred, nije postojao u ovoj vojnoj formaciji, ni u kasnijim formacijama NDH). Iako nije direktno navedeno, implicitno se da zaključiti, pošto je tekst pisan o učešću divizije i njenih pojedinica u borbama u Srbiji, da je Svetozar Pribićević bio em dobrovoljac, em dobrovoljac u borbama protiv srpske vojske.

To je jednostavno, netačno. Nijedan od četvorice braće Pribićević, ni Valerijan, ni Svetozar, ni Milan, ni Adam u ratu nije ni na koji način bio umešan u ma kakve antisrpske aktivnosti. Milan Pribićević je čak, kao oficir srpske vojske, nakon iskustva u balkanskim ratovima, bio u borbama na Ceru, Gučevu i Jadru. Trupe kojima je komandovao su bile poslednja zaštita prilikom povlačenja kroz Albaniju, sve do Valone. Bio je, nakon toga, za račun Kraljevine Srbije, u misiji u SAD kao član Srpske vojne misije, okupljajući dobrovoljce za Solunski front.

Svetozar Pribićević, politički najistaknutiji od braće, prvak Hrvatsko-srpske koalicije je nakon verbalnog progona kome je bio izložen nakon atentata u Sarajevu (a tu je još i dobro prošao, imajući u vidu da su Srbi u Monarhiji bili u tom periodu, kao i tokom Velikog rata, izloženi i fizičkim progonima i likvidacijama), na samom početku rata uhapšen i držan u samici. Tokom četiri meseca, vlasti su bezuspešno od njega pokušale da iznude izjavu lojalnosti Francu Jozefu. Nakon toga je bio praktično uhapšen, a formalno interniran, u Peštu, gde je, da bi sprečio da na ma koji način bude uvojačen, uzimao minimalne količine hrane. O tome svedoči i Milutin Milanković u svojim memoarima, govoreći da je Pribićević bio "mršav do kostiju". Tek 1917. dobija dozvolu da se u Zagreb vrati, i tada se uključuje u poslove ujedinjenja sa Srbijom.

Nije, dakle, Pribićević bio u austrougarskoj vojsci nigde, ponajmanje u Srbiji, ne postoji nijedan dokument, svedok ili istoričar koji o tome može da svedoči, zato što se ne može svedočiti o nečemu što se nije dogodilo. Napadali su Svetozara Pribićevića razni.

Napadali su ga frankovci i ini Hrvati zato što je bio Srbin. Srbin po nacionalnom i po političkom uverenju. Napadali su ga komunisti, zato što je nakon njihovog terorističkog akta u Delnicama i ubistva ministra Milorada Draškovića, zaštitio svoju državu, a njih, komunističke teroriste, lepo i uredno zabranio. Nije Svetozar Pribićević, uz sve dobre i loše procene koje je, kao ma ko od nas uostalom, imao, zaslužio... lažnu optužbu da je ratovao za Austrougarsku tovare na ramena... Nema potrebe za praznim

senzacionalizmom kada se radi o ličnostima koje su zadužile srpski rod. Nije Svetozar Pribićević, nisu Pribićevići, nisu Srbi iz Hrvatske ovakve neistine zaslužili.

Aleksandar Popović,
Profesor Hemijskog fakulteta
Univerziteta u Beogradu