JERES JE BILO ŽELETI JUGOSLAVIJU U EVROPI: Mirko Čanadanović posle pola veka o Titovoj čistki liberala

Jovanka Simić

03. 10. 2020. u 17:00

ČUVENU Staljinovu formulu - ko jednom uđe u politiku pa iz nje izađe, taj više nije niko i ništa - Tito je novembra 1972. godine surovo primenio na jugoslovenskim liberalima.

Mirko Čanadanović / Foto N. Karlić

Sa političke scene zbrisani su oni koji su pokušali da ukažu na potrebu liberalnijeg ekonomskog modela u državi. Među "posečenim" liberalima koji su preko noći proglašeni vodećim državnim neprijateljima bio je i Mirko Čanadanović, tada tridesetšestogodišnji predsednik Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine, po obrazovanju magistar filoloških nauka, sekretar Jugoslovenskog odbora Matice srpske.

Točak blistave karijere za ovog, po mnogima, najdarovitijeg političara tadašnje jugoslovenske države, naglo je zaustavljen i on je premešten u list "Dnevnik" na mesto lektora zabavnih romana za koje se tražila srednja škola i tri godine prakse. Punih 18 godina radio je taj posao bez prava na sopstveni potpis.

Nije to bilo sve. Specijalne službe sve vreme su nadgledale svaki njegov korak i svoja zapažanja beležile u njegov dosije koji se protegao gotovo na 2.000 stranica. Prijatelji su ga izbegavali, a oni koji su mu naizgled ostali odani, ispostavilo se da su bili insajderi. Od tada je prošlo 48 godina.

NEKOLICINA poslenika "sedme sile", među kojima su novinari i urednici u "Novostima" Pero Simić i Ivan Miladinović, imali su priliku da dopru do najpoznatijeg vojvođanskog liberala i nagovore ga da se sa vremenske distance osvrne na čistku u kojoj je i sam bio stradalnik. Stoga, zahvaljujemo gospodinu Čanadanoviću na ovoj prilici da čitaocima "Novosti" približimo taj turbulentni period naše istorije.

- Čovek ne bira politiku, ona bira njega. U mojoj porodici smatralo se da je politika nešto kao "najstariji zanat". Ja sam prvi i poslednji političar u bogatom porodičnom rodoslovu i nadam se da će tako i ostati - kaže nam osamdesetpetogodišnji Čanadanović, čovek čilog koraka i neverovatne mentalne svežine, dok prilazi našem stolu u bašti jednog novosadskog kafića gde smo ugovorili ovaj susret.

Bio je na drugoj godini studija kada je pozvan u Savez komunista. Bilo je to vreme liberalizacije i privrednog napretka Jugoslavije, kada malo ko od dobrih studenata, njegovih kolega nije bio u SKJ. Parole da je sloboda uslov za kolektivnu sreću i da revolucija pobeđuje samo istinom, kao magnet privlačila je tadašnje mlade studente.

KADA je u Novi Sad sa mesta urednika "Politike" došao Mirko Tepavac, Čanadanović je bio impresioniran njegovom ličnošću, jezikom lišenim uobičajene polititičke frazeologije. Ponudio je mladom Čanadanoviću da ostane na mestu sekretara Pokrajinskog komiteta za kulturu. Tada je i prelomio u sebi da "s obe noge" uđe u politiku. Kao tridesetrogodišnjak 1969. godine došao je na čelo partije u Vojvodini četvrtoj po masovnosti u SFRJ. Tita je često pratio na proputovanju kroz zemlju, bio je i Jovankin miljenik.

RASPAD BI BIO MANjE BOLAN

IZRAŽAVAJUĆI uverenje da su ideje liberala bile ujedno i poslednja prilika da se stanje u Jugoslaviji preusmeri i popravi. Ako ništa drugo, to bi, čvrsto je uveren, doprinelo i da raspad te države bude manje bolan. Ne kaje se, kaže danas, što je zastupao liberalne stavove zbog kojih je zbačen sa političke pozornice. A otkako je iz politike iskoračio, ni u jednom trenutku nije bio u iskušenju da joj se vrati. Uprkos pozivima koji su mu stizali od potonjih garnitura vlasti u Srbiji.

Sve je krenulo nizbrdo 1971, kada je Mirko Tepavac rekao da je "naše mesto u Evropi i da moramo pojačati naše veze sa najrazvijenijim zemljama Evrope i sveta te da je prirodno mesto Jugoslavije u Evropi". Njemu je to uzeto za zlo i etiketiran je kao protivnik politike nesvrstavanja, mada on tako nešto nije izgovorio i mada je organizovao susret u Lusaki u trenutku kada je nesvrstanost već bila na izdisaju.To reći 1971, kada je u Jugoslaviji postojala samozaljubljenost i verovanje da je naš sistem samoupravljanja najidealniji jer, eto i Indija i Egipat kreću našim putem, bila je prava jeres.

Naprasni kraj Čanadanovićeve karijere nagovešten je 8. oktobra 1972. godine, svega nekoliko sati pred početak Titovog sastanka s Političkim aktivom Srbije. Tog dana Tito je u intervjuu zagrebačkom "Vjesniku" rekao da je KPJ posle Šestog kongresa (1952), kada je počela destaljinizacija Jugoslavije, "mnogo izgubila na prestižu". Između ostalog kazao je da je "kod nas nastala euforija demokratizacije svega i svačega i sa demokratijom se otišlo u preveliku širinu".

KONAČNA Brozova presuda glasila je: "Odnos CK Srbije prema tzv. neprijateljima socijalizma je liberalniji nego u drugim delovima Jugoslavije i to i u idejno-političkom konfrontiranju i u pogledu politike krivičnog gonjenja, izricanja presuda, pa i prikazivanja kroz sredstva informisanja". Tome je kasnije dodao da se "tu nije radilo samo o liberalizmu nego o gledanju na Zapad, na neku apstraktnu demokratiju buržoaskog tipa što je nanelo ogromne štete, i to ne samo u Srbiji nego i u drugim republikama".

- Tadašnji njegovi pouzdanici u Srbiji (Dragoslav Marković, Petar Stambolić, Steva Doronjski, Fadilj Hodža i dr.) prihvatili su i "razradili" to tako da se na liberale ne gleda kao na ljude koji se zalažu za pravo na slobodno izražavanje različitih mišlenja i interesa u procesu partijskog i opštedruštvenog odlučivanja, nego da se tretiraju i maltretiraju kao frakcionaši, izdajnici i državni neprijatelji, zbog čega moraju biti pod nadzorom službe državne bezbednosti. I to je trajalo skoro dve decenije - kaže danas Čanadanović.

O ŽESTINI obračuna ostala su slikovita svedočenja predvodnika "novog kursa"" u Srbiji: izjava Petra Stambolića da se protiv liberala "moralo ići đonom", i opaska Dragoslava Markovića da u Vojvodini liberale "biju kao sekirčetom po glavi".

Klevetnička akcija protiv liberala bila je vešto prilagođavana sredinama u kojima je izvođena. Starim komunistima i borcima Narodnooslobodilačkog rata govoreno je da su liberali otvarali put buržoaskoj restauraciji i da su potisnuli borce iz javnog života. Intelektualcima je sugerisano da je liberalističkom popustljivošću prema nesocijalističkim pojavama podsticana birokratska arbitraža u kulturi. A radnici su plašeni pričom da će im liberalističko-tehokratske snage ukinuti samoupravna prava.

Mirko Čanadanović / Arhiva

Tako je zamagljivano ono što je zapravo bilo u pitanju - kako stabilizovati državno jedinstvo i ubrzati društveno-ekonomski razvoj: oživljavanjem klasne borbe, jačanjem uloge Saveza komunista i sužavanjem demokratije, ozakonjenjem moralno-političke podobnosti u zapošljavanju i službenom napredovanju (na čemu su insistirali Tito i dogmatski deo političkog aktiva Srbije), ili bržim oslobađanjem od ekonomske i kulturne zaostalosti, demokratizacijom SK, bržim otklanjanjem uzroka međurepubličkih razmirica, novim znanjima i većim poverenjem u mlade i obrazovane kadrove, povećanjem saradnje sa razvijenim delom Evrope i sveta za šta su se zalagali tzv. liberali, predvođeni Markom Nikezićem.

- NISMO mi imali prevratničke namere - kaže danas Mirko Čanadanović - Nismo želeli ni da smenimo Tita, ni da uništimo socijalizam, ni da razbijemo Jugoslaviju. Mi smo mislili da stanje može da se popravlja brže i bolje i bili smo spremni, pošto smo verovali u to, da radimo na tome. To je bio sav naš greh.

- U Vojvodini smo autonomiju shvatali kao način naše uključenosti u Republiku Srbiju, a ne kao mogućnost da je izolujemo. U tom smislu sam i ja govorio da mi ne želimo da pitanja vezana za položaj Vojvodine u Srbiji rešavamo preko šaltera Federacije, i da ne tražimo republički status, jer već imamo svoju republiku - Srbiju. To je uvek bilo, i biće, osnovno: kako postići da u republičkom centru bude više razumevanja za specifične potrebe pojedinih delova, a u delovima (pokrajinama, regionima) više zainteresovanosti za to kako napreduje celina. Ustavna rešenja treba procenjivati sa stanovišta demokratičnosti i razvojne efikasnosti, u novom vremenu. I pritom uzimati u obzir pozitivna iskustva drugih zemalja sličnog nacionalnog sastava i istorijske prošlosti, i sa većom demokratskom tradicijom - kaže Čanadanović.

Pogledajte više