TITO PORAZ PRETVORIO U POBEDU: Slom liberala izrežiran oktobra 1972. godine, na sastanku u Palati Federacije

Rade Dragović - Vuk Mijatović

02. 10. 2020. u 17:00

U BURNOJ posleratnoj prošlosti Jugoslavije bilo je mnogo sednica, plenuma i sastanaka na kojima se pisala istorija.

Arhiva

Sastanak sa rukovodstvom Srbije održan oktobra 1972. godine, koji je zapravo bio poprište obračuna sa srpskim liberalima, međutim, po mnogo čemu je bio poseban. Osim po svom trajanju - sastanak se pretvorio u višednevni politički maraton što ovu sednicu čini jednom od najdužih u eri komunizma, skup u Palati Federacije verovatno je jedini na kome se Titova reč nije slepo slušala. Štaviše, ostao je usamljen i bez podrške. To ipak nije promenilo sudbinu liberala kojima je bilo unapred presuđeno.

Bio je ponedeljak, 9. oktobar 1972. a tačno u 9.30 Tito je otvorio sastanak u centralnoj dvorani Palate Federacije na Novom Beogradu. Sastanak sa rukovodstvom Srbije bio je dugo i temeljno planiran. Sastavni deo metodologije političkog obračuna bili su učesnici - Dragoslav Marković je, da bi za sebe i Tita obezbedio većinu, predložio da susretu prisustvuje i dvadesetak članova Saveta Federacije iz Srbije, ideoloških veterana naklonjenih politici čvrste ruke.

A u samoj završnici priprema pozvani su članovi najužih partijskih rukovodstava Kosova, Vojvodine i Beograda, članovi Predsedništva SFRJ iz Srbije i nezaobilazni savezni sekretar za narodnu odbranu Nikola Ljubičić.

Uoči sednice Tito je pozvao Nikezića:

- Nemačka štampa piše da ti braniš od mene demokratiju. Nikezić, pa to nema smisla!

- Dosta je što odgovaram za Srbe, ne mogu i za Švabe - odgovorio mu je Marko.

DA JE SREĆE DA SE ZNAMO

ZAPAŽENO izlaganje na političkom maratonu na Novom Beogradu imao je i Dobrivoje Radosavljević, član Saveta Federacije i nekadašnji predsednik CK SK Srbije. Početak njegovog govora izazvao je smeh u sali, a zvučao je poput filmske replike:

- Neke od vas znam već skoro 40 godina, pojedine preko 25 godina, jedne poznajem deset godina, jedne pet, a nekolicinu, nažalost, znam vrlo slabo. Kamo sreće da je više onih koje malo znam!

Radosavljević je dao i svoje viđenje promena na čelu rukovodstva:

- Sve što je neprijateljsko, birokratsko, centralističko, nacionalističko, sve sad čeka kako će da se ukloni ovo rukovodstvo, pa da onda dođe drugo. Ne moraju oni da hvale tog drugog koji će doći. Oni će sutra čekati da se i ono smeni.

U TAKVOJ atmosferi počeo je najduži politički maraton u Titovoj karijeri. Detalje, atmosferu i tok ovog političkog obračuna verno je preneo publicista Pero Simić u svojoj knjizi "Broz protiv Tita".

Po običaju, Tito je prvi uzeo reč i saopštio neformalnu optužnicu.

"Među nama, drugovi, postoje ideološke razlike. Već godinama govorimo o tome da postoji klasni neprijatelj, iako to mnogi negiraju pa kažu da je po sredi malo drukčije gledanje na probleme. Godinama govorim da na Beogradskom univerzitetu ima profesora koji uzgajaju našu omladinu koja će sutra biti apsolutno tuđa našem socijalističkom sistemu i da ih moramo pozvati na odgovornost. Protiv njih se nije postupilo ništa."

Broz se sve više primicao suštini:

"Bar bi štampa, radio, televizija trebalo da budu više u našim rukama nego u rukama onih koji rade protiv našeg jedinstva. A to danas u Beogradu još nije slučaj. U mnogim pitanjima nema klasnog pristupa. Suviše smo bili opčinjeni demokratijom. Ona nam je danas dala takve brige da moramo čak i sudstvo naše drukčije postaviti."

Po unapred dogovorenom scenariju, nastavio je Draža Marković. Otrovne strele - nije štedeo.

"Iznad Nikezićevih stavova o odbrani uvek ugrožene demokratije krije se neverovanje u demokratske procese i dosadašnje tokove našeg samoupravnog razvoja. Partijsko rukovodstvo ponekad izgleda kao slobodna revija mišljenja, više kao neka vrsta diskusionog kluba. Isticanjem zahteva da stručnjaci dođu na stručne poslove, a da pravi ljudi dođu na prava mesta, došlo se do stanja koje bih okvalifikovao kao metanisanje pred diplomom, magistraturom", rekao je Marković.

MUKE BRANKA PEŠIĆA

ČETIRI dana su se u Palati Federacije ređali govornici ispisujući političku presudu Marku Nikeziću i liberalima. Na najvećim mukama se našao uspešni i agilni gradonačelnik Beograda Branko Pešić, koji je bio prijatelj i sa Nikezićem i sa Markovićem. I on se javio za reč, a podeljenost osećanja nije ni pokušao da prikrije.

- Ja se zalažem za dobar deo stavova koje je izneo drug Draža Marković. Ali isto tako se zalažem i za druga Marka Nikezića. Nisam oportunist, nisam ni mekušac, ali vrlo teško sve ovo doživljavam i preživljavam - kazao je Pešić.

Kada mu je Tito na to rekao da li je to u Beogradu "bonaca", Pešić je odgovorio: Ja ne znam šta to znači. Kod mene u Zemunu kažu niz ili uz Dunav,a ja sam uz kurs Partije.

OVAKVOM, jednostranom i ostrašćenom, preseku stanja usprotivio se Mirko Čanadanović. Zatražio je diskusiju, ali Tito je bio neumoljiv:

- Ako polemišeš sa Dražom, polemišeš i sa mnom - rekao je Čanadanoviću.

U sipanje optužbi uključio se i Petar Stambolić, koji je zastupao stavove tvrde, dogmatske linije Partije.

"Praksa pokazuje da SK Srbije skreće sa partijske linije. Kada sam čitao neke članke u 'Večernjim novostima', rekao sam: 'Prvo je bog stvorio demokratiju, to mu se onda dopalo, pa je posle stvorio svet i sve ostalo'."

Dragi Stamenković je ustao u odbranu Nikezića, optužujući Stambolića i Dražu Markovića da su stvorili krizu. On je i anticipirao događaje koji će tek uslediti.

"Mi smo na dobrom putu da pocepamo Srbiju. U Hrvatskoj znamo šta je bilo i moralo je doći do čega je došlo. Ali, u Srbiji niti su nacionalisti uzeli vlast ma u jednom političkom telu, niti za to imaju šanse, niti su štrajkovi i demonstracije u Srbiji, niti je ekonomska situacija najgora, niti je samoupravljanje najgore da bi se tako razgovaralo."

Prvog dana razgovora Titu je stigla neočekivana pomoć. Da bi dalo krila Titovoj kritici liberalnog odnosa vodećih ličnosti CK SK Srbije prema ideološkim neistomišljenicima, Odeljenje za književnost SANU kandidovalo je pisca Dobricu Ćosića za Oktobarsku nagradu Beograda.

REVOLUCIJA PO JOVANU VESELINOVU

KOLIKI je bio jaz između starih ideološki ostrašćenih kadrova, koji nisu imali svest o promenama i mladih srpskih liberala i tehnokrata svedoči i istup Jovana Veselinova. Stari revolucionar i dugogodišnji predsednik CK SK Srbije, evocirao je uspomene i otkrio surovu komunističku metodologiju.

"Dođu ujutro u Centralni komitet ministri i ja kažem: 'U Vojvodini treba uhapsiti deset ljudi, u Srbiji treba uhapsiti četrdeset ljudi, na Kosovu treba uhapsiti sedam ljudi. Treba raskulačiti (oduzeti zemlju od imućnih seljaka) toliko i toliko. Inače, uopšte nisam znao koga treba uhapsiti, niti koga treba raskulačiti. Danas, ne smatram se nesrećnim što više godina ne učestvujem u političkom životu. Ali pitam se: koja bi se Partija odrekla takvog revolucionarnog kapitala kao što je to uradila naša Partija?'"

SASTANAK sa političkim aktivom Srbije trajao je puna četiri dana, od ponedeljka do četvrtka, 12. oktobra. Diskusija je, možda, mogla biti završena već na početku drugog dana debate, kada je Nikezić rekao da "na mesto predsednika CK Srbije treba dovesti drugog čoveka", ali rasprava je trajala još puna tri dana.

Gotovo svi su osećali da se radi o istorijskom trenutku, da se na ovom skupu prelamaju i neka sudbinska pitanja Jugoslavije, pa je malo ko želeo da mirno posmatra ono što se dešavalo.

Miroslav Pečujlić, Pal Šoti, Predrag Ajtić branili su Nikezića i srpsko rukovodstvo. Ukazivali su da je reč o mladim ljudima, svežih ideja, koji ne dopuštaju da se na njih utiče, ali i ne skreću sa osnovnih partijskih linija.

Predveče 12. oktobra iscrpljena je lista prijavljenih, a rezultat je bio porazan za Tita. Od oko 80 učesnika, podržao ga je jedva tek svaki peti prisutni, među kojima su uglavnom bili njegovi vršnjaci, što mu se u životu nikad nije desilo. Taj poraz je dugo pamtio.

Tito je bio svestan da se našao u ćorsokaku. Grčevito je tražio izlaz. Odlučio se potez: čak za tri dana odložiće svoju završnu reč. Odugovlačenje je obrazložio državničkim obavezama, ali je i demagoški upozorio:

- Većina je tamo gde sam ja, makar bio i usamljen.

U PONEDELjAK, 16. oktobra, u 10 časova, Tito je odlučnim korakom seo na svoje mesto, a svi prisutni imali su osećaj da prisustvuju istorijskom trenutku.

"Imam utisak da je kod vas odnos prema klasnom neprijatelju bio liberalniji i u idejno-političkom konfrontiranju i u pogledu krivičnog gonjenja, pa i prikazivanja kroz sredstva informisanja. A to je izazvalo nepoverenje u međusobnim odnosima između partijskih foruma u Srbiji i Jugoslaviji", kazao je Tito.

NAPREDAK PRIVREDE I EKONOMIJE

ARGUMENT u prilog odbrane liberala od Tita i njemu lojalnih kadrova bila je ekonomska i privredna situacija u Srbiji. U prvih sedam meseci te 1972. ukupan prihod srpske privrede povećan je za trećinu, društveni proizvod za 32, a dohodak za 31 odsto. Učešće privrede u raspodeli društvenog proizvoda porasla je na 72,5 odsto. Plate su porasle za petinu, cene na malo za svega 4,1, a troškovi života za 6,1 odsto. Zbog većeg oslanjanja na tržišne mehanizme poslovanja, broj nezaposlenih povećan je za 4,5 odsto, a na evidenciji zavoda za zapošljavanje nalazilo se 60.168 nezaposlenih. I u drugim delovima Jugoslavije privredna situacija je bila povoljna. Plate su u odnosu na 1971. bile realno veće za 3,5 odsto, produktivnost je porasla za 2,5 odsto, društveni standard je umesto planiranih 4 odsto povećan za 7-7,5 odsto, a životni standard za 3-3,5 odsto.

Nikeziću i svima koji su mislili da Jugoslavija ima šanse jedino kao demokratska zemlja presudio je demagoški:

"Kada se diskutuje o liniji Partije, njenim rezultatima i slabostima, onda broj diskutanata za ili protiv nije presudan faktor za opredeljenje i ocenu kuda treba ići i šta treba činiti."

Tito, Kardelj, Dolanc i njihovi saradnici priveli su kraju puč u Srbiji. Od svega onoga što je više od 40 govornika reklo u višednevnoj raspravi javnost je tek posle tri dana obaveštena samo o presudi iz Titove završne reči.

Pre nego što je Tanjug emitovao Titovu presudu, Nikezić i Latinka Perović su se dvaput sreli s Titom. Na poslednjem susretu Tito ih je pitao koga predlažu da dođe na njihova mesta.

- Dražu Markovića i Peru Stambolića - rekao je Nikezić.

- Draža i Pera? To je sjaši Kurta da uzjaši Murta - odgovorio je Tito.

KAKO JE DRAŽA MARKOVIĆ SAČUVAO FOTELjU: DOGOVOR UZ VISKI

NEKADAŠNjA sekretarka SK Srbije Latinka Perović, i sama "žrtva" Titovog obračuna sa liberalima, mnogo godina nakon što se i Jugoslavija raspala, citirala je ciničnu tezu jedne strane istoričarke:

- Titova najveća greška je to što je umro.

Nema sumnje da bi se, da može, i sam Broz složio sa tom tezom.

Draža Marković / Arhiva

Događaji s početka sedamdesetih su to potvrđivali. Umesto da priprema zemlju za sopstvenu smrt i jača instititucije, Tito je počeo da slabi državu. Beskrupulozno se poigravao republičkim rukovodstvima, suporotstavljajući Hrvate i Srbe i spletkareći unutar srpskog rukovodstva, sa ciljem, kako su mnogi istoričari i učesnici događaja ocenili, da ojača svoju vlast i kult sopstvene ličnosti. Sve to uprkos činjenici da je u to vreme imao punih osamdeset godina i da je bio sve manje sposoban da konce drži u sopstvenim rukama.

U Titovom razvlašćivanju srpskog partijskog rukovodstva, što će postati poznato kao obračun sa liberalima, i kasnijem urušavanju Srbije i Jugoslavije usvanjem ustava 1974. godine, sticajem različitih okolnosti odigrao je Dragoslav Draža Marković. u to vreme Marković je bio predsednik Skupštine Srbije. Na čelu Saveza komunista bili su Marko Nikezić i Latinka Perović.

Na tako postavljenoj pozornici, prva žrtva u Titovom obračunu sa srpskim rukovodstvom trebalo da je bude upravo Marković. Paralelno sa gušenjem Hrvatskog proleća, Tito se spremao da to iskoristi za obračun sa srpskim komunistima i pokrenuo proces ustavnih promena koje će dovesti do slabljenja Srbije, ali i raspada Jugoslavije. Promenama ustava usprotivio se Draža Marković.

U toj atmosferi Tito je Marku Nikeziću kratko saopštio svoju presudu:

- Slušaj, treba smeniti Dražu Markovića - rekao mu je.

- Druže predsedniče, Draža je predsednik Skupštine Srbije, ne mogu ja da ga sredim u četiri oka. To bi bio politički skandal. Ako nešto u Srbiji ne ide, onda je to moja odgovornost. A da neki moj saradnik ode, a ja da ostanem, to ne dolazi u obzir.

Nikezić je preneo Markoviću o čemu je razgovarao sa Titom. Draža je, sudeći prema kasnijim događajima, tada shvatio šta mu je činiti ako želi da sačuva svoju poziciju.

Godinu kasnije u Skupštini Srbije sedeo je vrh srpskih komunista - savezni, republički i pokrajinski funkcioneri iz državnih i partijskih struktura. Nikezić je otvorio sastanak i reč dao Draži Marković koji je krenuo u direktan napad na srpsko rukovodstvo.

Nekoliko dana ranije, na jednom prijemu, dok su pijuckali viski, Tito je prišao Draži:

- Hteo bih da razgovaram sa tobom.

Kada su se sklonili sa strane ispričao mu je da je u Hrvatskoj situacija loša, da će možda doći i do upotrebe vojske, ali i da će u Srbiji "leteti glave". Tako je počela priprema za obračun sa Nikezićem i njegovim saradnicima.

MARKO NIKEZIĆ O JOSIPU BROZU TITU: TRČANjE U MESTU

POSLE 1948. godine mi smo gurali kamen uzbrdo. Otkačili smo se od Rusa, a oktobarski model je samo nešto korigovan. Kad smo ostali sami, bez tutora, nastavili smo da radimo ono što nas je tutor naučio. Mi nismo u istočnom bloku, ali smo objektivno parče tog bloka. Kao kada od ledenika odlomite jedan komad leda: on više nije deo ledenika, ali je led.

Ovako je o Titovoj politici govorio Marko Nikezić neposredno pred raspad Jugoslavije. U jednoj od retkih prilika kada je govorio o svom razlazu sa Brozom kazao je:

- Fijaker možeš da ofarbaš, ali od njega nikada ne može da postane automobil. Tako je i sa oktobarskim modelom: nešto smo ga doterali, ali šta se može od diktature KP učiniti?

Marko Nikezić / Arhiva

Objašnjavajući Titovo suprotstavljanje demokratizaciji Nikezić je kao uzroke naveo - vaspitanje, ruski uticaj i činjenicu da je "rano prestao da bude sposoban za promene".

- Znam, mnogi to neće prihvatiti, ali mislim da je režim u Rusiji kroz čitavo vreme bio garant režima u Jugoslaviji. Čak i za vreme naših svađa. Predsednik je, mislim, posle pomirenja sa Rusima, imao i neku formalnu garanciju.

Nesposobnosti Jugoslavije da se promeni i prilagodi kumovala je, smatrao je Nikezić, decenijski ostanak istih ljudi na vlasti:

- Jedna generacija, jedna ideja, ploča počinje da šlajfuje.Da je Tito prepustio tekuće stvari drugima, koji bi se smenjivali, on bi postao jedna moralna usmeravajuća snaga. Ali to nikada nije bila njegova filozofija. Verovao sam da on, iako konzervativac, pri kraju života shvata da je potrebno učiniti zaokret ka demokratizaciji. Konzervativci ne bi mogli protiv njega. Njega niko nije dovodio u pitanje. On nije bio predsednik kome se moglo dogoditi da bude neizglasan. Od svih oko njega koji su mislili na karijeru, on je mogao da misli na istoriju. Nije morao nikoga da žrtvuje, a mogao je da otvori vrata. Niko od nas nije želeo da ga minira.

Poslednje dve decenije Brozove vlasti, Nikezić je poredio sa vremenom Leonida Brežnjeva u Sovjetskom Savezu:

- Nema tiranije, nema svireposti, stvari se slažu, dobija se neka civilizacijska sadržina, a u tom vremenu stvari su zaribale, zapalo se u blato, sve je fasada.

Nikezić je govorio da je bio uveren da je najgore što je Srbija mogla da uradi, kada su u Jugoslaviji počeli da otvaraju nacionalna pitanja, "da se sa drugima izjednačimo":

- Kad suzimo svoj vidokrug, ostalo je da uveličavajućim staklom gledamo svoju užu sredinu, Srbijicu, konkretne regije, a onda da se sve svede na to da treba drugima pokazati zube, smeniti tri direktora ili partijska komiteta, brifovati štampu, i sve kreće.

Za zapadna društva, "sa multinacionalnim kompanijama" govorio je da su "ne samo mnogo civilizovanija, nego i čovečnija od malih socijalističkih obora koje smo mi napravili":

- U svakom oboru - svoj zatvor, svoja štampa, svoj bič, svoja ideologija i sve ostalo. Taj "porcelan" je užasno primitivan. Smatrao sam da Srbija treba da se bori za suštinske reforme i modernizaciju Jugoslavije, jer se time rešava i nacionalno pitanje.

Smisao Titovih ustavnih promena opisao je u nekoliko rečenica:

- Samo medicinski: treba nešto izmeniti da bi se stare strukture osvežile. Sve je to, u stvari, bilo trčanje u mestu: svi pokreti rade, troše se kalorije, a stojite tamo gde ste bili.

Pogledajte više