UVOĐENJE PRINUDNE UPRAVE U SRBIJI: Srpsko rukovodstvo je odlučno izašlo pred prvog čoveka Jugoslavije i suprotstavilo se stalnim optužbama

Nose se transparenti: "Što je više kleveta i laži, SKH nam je miliji i draži", "Suverena država je pravo hrvatskog i ostalih naroda SFRJ", "Tražimo usvajanje ustavnih amandmana"...

Kolone se kreću ka nekadašnjem Trgu republike, današnjem Trgu kralja Tomislava, na veliki narodni miting, na kome govore predsednica CK SK Hrvatske Savka Dabčević Kučar i prvi čovek Zagreba Pero Pirker.

Svi jugoslovenski dnevni listovi sutradan će izvestiti da je na mitingu bilo više od 150.000 ljudi, da je pominjala hrvatsku državnost i suverenost, kovala u zvezde politiku CK SK Hrvatske o radikalnoj decentralizaciji i demontiranju saveznih jugoslovenskih institucija, koje su ona i njeni saradnici promovisali godinu dana ranije.

TOG istog dana, 8. maja pred veče, u Beograd se iz Sarajeva, sa Drugog kongresa samoupravljača Jugoslavije, vratio predsednik Savezne skupštine SFRJ Milentije Popović, koji je u političkoj hijerarhiji tadašnje države zauzimao drugo mesto, odmah iza Josipa Broza. Čim je stigao, pozvao je Mijalka Todorovića, člana Izvršnog biroa Predsedništva SK Jugoslavije. Iz Sarajeva je nosio loše vesti. Našli su se u Klubu saveznih poslanika na Dedinju, uspeo je da sagovorniku ispriča šta se sve desilo na Kongresu samoupravljača i naglo mu je pozlilo. Život je okončao oko 22.30.

PRIČA Milentija Popovića, koju je rekao Todoroviću, započela je dva dana ranije, kada je Tito u Sarajevu, iznenada, zakazao sastanak Izvršnog biroa Predsedništva SKJ. Pozvao je sve članove, osim predstavnika Srbije. Tu su se našli Slovenac Edvard Kardelj, Hrvat Vladimir Bakarić, Makedonac Krste Crvenkovski, Crnogorac Veljko Vlahović i bosanski Srbin Cvijetin Mijatović.

Kad su stigli, Tito im se nervoznim glasom požalio na nelojalnost vodećih ljudi Srbije i na otpore koji stižu iz Beograda prema njegovoj i Kardeljevoj inicijativi za dalje ustavno demontiranje jugoslovenske federacije i za prenošenje najvećeg broja ovlašćenja saveznih institucija na republičke centre moći. Taj proces je bio započet krajem 1968, kada su pokrajine Vojvodina i Kosovo i Metohija dobile status konstitutivnih elemenata jugoslovenske federacije, a nacionalne manjine postale narodnosti.

Većina je bila začuđena onim što je čula, a Vlahović je postavio pitanje može li se o tome razgovarati bez predstavnika Srbije.

Tito je na to rekao: - Valjda ja kao predsednik SKJ imam pravo da pozivam koga hoću!

Vlahović je nastavio da ga ubeđuje i Tito je nevoljno popustio, pa se uskoro pojavio Milentije Popović, koji je inače tih dana govorio kako se Tito ne ponaša prema njemu kao prema zameniku, već kao prema šefu protokola.

Kada se Popović pojavio, Broz je bio još oštriji:

- U Beogradu je centar kontrarevolucije!

POMINjAO je "kontrarevolucionarne snage" na Beogradskom univerzitetu, tekstove u "Studentu" i "Ježu". Otvoreno je rekao da penzionisani generali Rade Hamović i Miloje Milojević pripremaju zaveru protiv njega, i "izdao nalog za hapšenje ne samo Hamovića i Milojevića, već i bivšeg potpredsednika Jugoslavije Aleksandra Rankovića". Rekao je da je odluku doneo posle izveštaja Kontraobaveštajne službe JNA da su se Ranković, Hamović i Milojević pre nekoliko dana sreli u Beogradu na jednom zavereničkom sastanku. Rekao je da ima informaciju kako je srpski član Izvršnog biroa Mijalko Todorović Sovjetima potvrdio da je jugoslovensko rukovodstvo nejedinstveno, a i da se Kardelj više ne slaže sa Titom, iz čega je izvodio zaključak o mogućoj povezanosti srpskog rukovodstva sa Rusima.

Već nekoliko časova kasnije ispostavilo se da je izveštaj Kontraobaveštajne službe JNA o održavanju ovog "urotničkog skupa generala i Rankovića" bio netačan. Demantovala ga je Služba državne bezbednosti Jugoslavije, koja je danonoćno pratila Rankovića i mogla je da tvrdi da on tih dana nije imao nikakav sastanak sa Hamovićem i Milojevićem.

Po završetku kongresa u Sarajevu, Tito je ostao u gradu na Miljacki, a čim je čuo za smrt Milentija Popovića, prekinuo je posetu BiH, došao u Beograd i posmrtno odlikovao Milentija Popovića Ordenom junaka socijalističkog rada.

Čim je Milentije Popović sahranjen, Nikezić je molio hitan prijem kod Tita. Razgovor, kome je prisustvovalo 18 vodećih političkih ličnosti Srbije, trajao je četiri sata i petnaest minuta.

U salonu Belog dvora u Beogradu, 11. maja 1971, Tito je delegaciju Srbije dočekao sa vučjakom. Kad su svi zauzeli svoja mesta, domaćin se gostima obratio rečima:

- Da vidimo o čemu se radi.

Varnice su sevale već od početka.

Marko Nikezić, predsednik CK Srbije, objasnio je Titu zašto je zatražio ovaj razgovor i odmah naglasio da "nas intrige i optužbe odvraćaju od pravih pitanja i poslova". Pitao je i zbog čega se Srbija stalno optužuje: "To je za nas neprihvatljivo. Milentije nas je pre kobnog završetka obavestio o čemu se razgovaralo u Sarajevu", rekao je i nastavio: "Mi smo za ustavne promene, ali Srbija ne može biti manje samostalna od drugih, a izgleda da bi se to želelo. Ne može se prihvatiti da se o Srbiji razgovara bez prisustva njenih predstavnika, kao ni o jednoj drugoj republici. Šta znači stalno upozoravanje na Beograd? Otkuda to da se jedan po jedan funkcioner iz Srbije stavlja na optuženičku klupu? Ne možemo prihvatiti stavljanje Srbije na optuženičku klupu, niti da nad Srbijom može biti prinudna uprava. Neodrživo je da svi drugi budu samostalni, a da to u potpunosti ne važi za Srbiju."

Jedan od retkih istraživača koji je do tančina istraživao mehanizam i tehnologiju Brozove vlasti bio je Pero Simić, predsednik Savza omladine Srbije tih godina, a docnije i glavni i odgovorni urednik "Novosti", objavio je stenogramske beleške sa ovog sastanka, koje na živopisan način prikazuju pozornicu na kojoj se odigravala politička drama sedamdesetih.

Iz zapisnika se vidi je Broz bio iznenađen ovakvim nastupom. Reagovao je nervozno i nepovezano: "Valjda ja imam pravo na kontrolu, valjda ja imam pravo da određujem sa kime ću razgovarati. Kakva samostalnost, kakve republičke partije, to mora biti jedinstven Savez komunista".

U istom stilu zapretio je da će "stvoriti novu partiju". Ponovio je da ima informacije da je Mijalko Todorović u Moskvi rekao Rusima "kako se Kardelj i Tito ne slažu i druge stvari". Kada mu je postavljeno pitanje o kakvoj se informaciji radi, nevoljno je odgovorio da mu je to rekao "vojni ataše naše ambasade u Moskvi". Istakao je i da se u Beogradu stvara nepoverenje prema njemu, da se "vodi kampanja" protiv njega.

- Usledio je niz kontrapitanja: "Dokle će da se napada Srbija? Zašto se o Beogradu i Univerzitetu govori kao o centrima zavere, stalno spominju mediji? Izgleda da ćemo doći u situaciju da se o funkcionerima iz Srbije lepo govori samo na njihovim sahranama. Mi znamo da se Vi obaveštavate i drugim kanalima, ali znamo i to da Vojna obaveštajna služba, koja Vas obaveštava o stanju u Beogradu i na Univerzitetu, podstiče provokacije na Beogradskom univerzitetu."

Latinka Perović je bila veoma oštra:

- Moram reći da se u poslednju godinu dana, naročito, zbilo toliko stvari koje su pojačale jedno osećanje i uvređenosti i ogorčenosti u tom srpskom narodu i sve to što je rečeno na antisrpskoj liniji, da tako kažem, na identifikaciji Srbije sa centralizmom, unitarizmom, hegemonizmom, sad i tehnokratizmom, sad i rusofilstvom itd. Ja se vrlo dobro sećam reči sa kojima ste počeli Četvrti plenum (CK SKJ, na kome je jula 1966. politički likvidiran Aleksandar Ranković). Vi ste govorili da se stvorila jedna atmosfera nepoverenja, doušništva, šaputanja. Ja moram da Vam kažem, druže Tito, da se u tom pogledu stvari nisu mnogo izmenile. Dalje, oko tih Rusa nesrećnih. Ja, pravo da Vam kažem, mislila sam ranije da smo mi nekako više sumnjivi po drugoj liniji, da smo više neki liberali, demokrati itd. Sad vidim da smo baza i za Ruse. Rešenje je da osposobimo te jugoslovenske institucije da što pre počnu da funkcionišu.(Pero Simić: "Broz protiv Tita")

Pitajući Tita šta znači da ga u Moskvi "prati vojne ataše", Mijalko Todorović je eksplicitno rekao da "to što tvrdi vojni ataše nije tačno".

Tito nije izdržao:

- Ja Vas optužujem.

Todorović je odgovorio istom merom:

- Ja Vas optužujem zbog ovog što radite.

U nebranom grožđu u kome se našao, Tito je pretnjama pokušao da zaustavi lavinu napada:

- Pa, vi mene i sad optužujete i napadate. Ja ovdje imam traku na kojoj to snimam.

Predsednik Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije Dragi Stamenković mu je smesta odgovorio:

- Pa zašto se ljutite, čak i da je Plavi (Mijalko Todorović) nešto rekao o Vašem neslaganju sa Kardeljem, kad ste Vi to lično meni rekli pre nekoliko godina? (Vojni ataše, bliski rođak Veselimna Đuranovića pod zakletvom je izjavio da nikad nije poslao takav izveštaj.)

Neko ga je pitao šta znači ideja o stvaranju nove partije, na šta je on uzvratio da će je "stvoriti od radničke klase". Odgovoreno mu je da se "najveći deo radničke klase nalazi u Beogradu", a da on o Beogradu "stalno govori kao o centru neprijateljske djelatnosti".

Kad je video da se ova bujica ne može zaustaviti, Tito je u jednom trenutku pripretio Jugoslovenskom narodnom armijom. Koča Popović je odgovorio:

- Pa, to može svaki latinoamerički general. Ja od tebe očekujem državničko rešenje.

U kuloarima srpske delegacije moglo se čuti da ovakav razgovor sa Titom niko nije vodio, ali i da to on nikad neće zaboraviti.

Tridesetak godina posle Titovog obračuna sa srpskim liberalima Pero Simić je u Titovom arhivu u Beogradu otkrio da je u destabilizaciji i smenjivanju liberalnog dela srpskog rukovodstva jugoslovenski predsednik imao i tajnu podršku i asistenciju i dugogodišnjeg sekretara za unutrašnje poslove Srbije Slavka Zečevića. Njega je za tu funkciju preporučio specijalni savetnik predsednika Republike za nacionalnu bezbednost general-potpukovnik Ivan Mišković.

Početkom januara 1972, Tito je od Zečevića dobio strogo poverljivi dokument, ispisan čak na više od 150 stranica, o neprijateljski nastrojenim ljudima u Srbiji i "mogućim neprijateljskim bazama u Beogradu". U ovoj dojavi, koju su Titovi saradnici saželi na 42 stranice, kaže se da u Srbiji postoji 84.700 registrovanih "narodnih neprijatelja". U izveštaju koji je naslovljen: "Ocene delovanja unutrašnjeg neprijatelja i stranih obaveštajnih službi u SR Srbiji", oklevetani su i neki od najistaknutijih srpskih intelektualaca: profesori Pavle Ivić, Miroslav Egerić, Mihailo Marković, Ljubomir Tadić i Mihailo Đurić, pisac Dobrica Ćosić, reditelji Dušan Makavejev, Živojin Pavlović, Želimir Žilnik, upravnica Ateljea 212 Mira Trailović, glumci Stevo Žigon, Branko Pleša i Ljuba Tadić, novinari Jug Grizelj, Raša Popov, Vasko Ivanović.

U ovom dokumentu navodi se i osnovni razlog zbog čega je i nastao. Otvoreno je rečeno da vodeći ljudi CK Srbije "razmišlja da se suprotstavi ocenama druga Tita". Zečević sugeriše Titu da "ne sme čekati partijski kongres" da bi smenio predsednika i sekretara CK Srbije, Marka Nikezića i Latinku Perović, već da ih "mora neprekidno terati na čistinu". U isto vreme Zečević je od Marka i Latinke tražio odobrenje da uhapsi Mihaila Đurića, Mihaila Markovića ili Dobricu Ćosića:

- Uhapsimo nekog, samo da ih zaplašimo, da pokažemo da smo energični.

Latinka Perović je bila protiv:

- Ko je taj ko može da uhapsi, na primer, jednog Mihaila Markovića? Znamo li šta bi to značilo.

I naravno da je ovaj razgovor prenet Maršalu.

Umesto hapšenja Zečević je ne obaveštavajući nikog iz rukovodstva oduzeo pasoše profesorima Beogradskog univerziteta Zagorki Pešić Golubović, Vojinu Miliću i Nebojši Popovu.