ODRASTANJE SA.. Gost podkasta Đuro Macut (VIDEO)

Kada sam čitala Vašu biografiju i uopšte podatka o Vašoj porodici, naišla sam to na vrlo važno i čak vrlo drago, da je porodica Macut nekada živela na Kosovu i Metohiji i da je zapravo Vlastelin bio Banović Strahinja. Da li je to tačno?

- Jeste, to su te neke da kažem, teorije o migracijama i negde svi Srbi koji su opšte u tim krajinama, negde su kretali iz oblasti stare Hercegovine negde sa severa Crne Gore. To su otprilike ti krajevi koji su se širili i na Kosovo. U tom nekom periodu, to bi bio nekakav srednji vek, možda ne rani, ali srednji vek. Oni su bili u toj oblasti i kako su zahtevi bili, naravno različiti onda su oni i migrirali. Oni su sa Kosova koji je centar srpskog naroda i srpske državnosti, kulture tog doba, migrirali na Balkan. I tu su se pomerali i širili po Balkanu. To jeste, to je jedna od teorija, ne možemo da je dokažemo, ali da. 

Uvek je porodica Macut bila negde na obrancima gde se branila država. Vaš otac je penzionisan kao pukovnik i komandant 66. pešadijskog puka i tako ste došli u Beograd. Da li je tačna informacija?

- Tako je. MOj otac je posle Drugog svetskog rata ostao u Beogradu po oslobođenju. On je tada ostao u Beogradu i bio je na različitim dužnostima, na kraju je bio u komandi grada Beograda, pre toga komandant 66. pešadijskog puka koji se nalazio na Banjačkom visu, kako je otac pričao. A centar toga je bila kasarna 4. juli koja je kasnije zatvorena, i sad je tu jedno divno naselje Stepe Stepanović. 66. puk je potom formirao gardijsku brigadu koja se sada nalazi na Dedinju, tako da je moj otac čitavu karijeru proveo kao pešadijski pukovnik i prosto ceo njegov život je vezan za taj neki deo Beograda. Za Savski venac, Voždovac, i moj život se tu nastavio, kada sam se rodio. Ja sam živeo u tom kraju. 

Kako je živeti u porodici predpostavljam vrlo visokog stepena discipline, s obzirom da ste rekli da je porodica najsnažniji formativni faktor?

- Porodica je ostavila jako veliki trag. Porodične vrednosti uvek nekako sa emocijom velikom i sećam se tog perioda i tu pokušavam da prenesem na našu ćerku. U tom periodu, moji roditelji su otišli relativno ranije u penziju jer kao vojna lica oni ranije mogu da ostvare pravo da odu u penziju. Ja sam se kasno rodio, tako da su moji roditelji bili potpuno posvećeni meni. U to vreme, recimo, ono što je zanimljivo, dosta vremena su provodili sa mnom. Često smo išli na Kalemegdan, a to smo radili tako što bismo seli u trolejbus 12 koji je išao sa Banjice, odnosno sa okretnice stare gore na kraju ul. Neznanog junaka i silazili pored sadašnjeg Pinka, mi bismo sreli na trolejbus išli bismo zajedno na Kalemegdan. To je daleko detinjstvo, ja se sećam u tako crtama, a zatim se sećam i onih lejland autobusa sa okruglim svetlima koji su bili tradicija u Beogradu tog vremena i to su tako emocije iz detinjstva i nekako taj organizovani život, mogu reći, ne neka surova disciplina, već organizovani život gde je moja maajka je igrala jaku ulogu i bila snažna ličnost koja je kanalisala, prosto majke su uvek bitne zbog dece. Njih dvoje u kombinaciji, otac je bio jedan tihi, vrlo uporan čovek, majka energična žena, oni su mene formirali i naučio sam te neke organizacione stvari. Negde se sami usmerite u životu i počnete da vodite računa o nečemu i da se na neki način zapravo odnosite prema životu. Prema situacijama, školi, mislim da je to negde bitan momenat koji je negde veoma važan u odrastanju dece

POGLEDAJTE CEO PODKAST OVDE: