CILJ BOLJŠEVIKA DA RUSIJA NE OSTANE U ANTINEMAČKOM FRONTU: Svedočenje Stanislava Vinavera i Miloša Moskovljevića o prevratima 1917. godine

Vladimir Dimitrijević

01. 11. 2022. u 18:11

STANISLAV Vinaver, rođak jednog od vođa kadeta u Februarskoj revoluciji, bio je u Rusiji, po zadatku svoje otadžbine, baš kad se revolucija odvijala.

Foto: Profimedija, Vojno-istorijski institut, Biblioteka „V.Petković Dis“, iz knjige „U vihoru revolucije“ i Vikipedija

Iako je bio protiv boljševičkog terora, on nije voleo ni pokret belih, smatrajući ih reakcionarima koji bi da uspostave stari poredak. U knjizi "Ruske povorke" Vinaver je jasan: "Ja boljševike mrzim iz sve duše što su uveli monopol na slobodu, na ideale, na socijalizam, na bunt - i stvorili svoje krvavo i fantastično carstvo na najstrašnijoj, najužasnijoj laži: da je bunt, da je revolt, da je proleterska diktatura, da je baš socijalizam - ona karikatura, onaj njihov krvavi užas, koji danas istrebljuje stotine hiljada ljudi."

Stanislav Vinaver/Foto: Profimedija, Vojno-istorijski institut, Biblioteka „V.Petković Dis“, iz knjige „U vihoru revolucije“ i Vikipedija

I dodavao je, iako je bio za demokratsku revoluciju iz februara 1917: "Sva je Sovjetska Rusija danas jedno užasno ostrvo Lenjina, Trockoga, Gorkoga, Petersa, Lacisa, Đeržinskoga. Pod njihovim strašnim testerama i noževima stvara se, nasilno, krvavo, divljački svirepo, neki nov, budući čovek. No, zverovi su počeli da se bune, i uskoro će možda fanatični i učeni vršilac krvavih opita da bude divljački premlaćen od strane sopstvenih zverova."

Koliko god se boljševici trudili da preporode Rusiju, ono što je krvlju počelo, ne može dobro okonačti: "Ja moram samo da naglasim, da svi ti napori, ma koliko bili veliki, i sjajni, i divni, ne mogu dati ni deseti deo onoga što bi pružao običan život, kada bi bio moguć u slobodnim uslovima, kada su ljudi siti, kada se može nabaviti, bez ikakvih napora, hartija i pisaljka, kada se mogu kupiti žice za violinu, kada se može lako i prosto doći do nota, knjiga i udžbenika. Svega toga kod boljševika nema."

KAO ISTINSKI srpski rodoljub, Vinaver će kasnije uočiti posledice revolucije u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Tada tvrdi da su mnogi Hrvati postajali boljševici da bi mogli da mrze Srbe koje je Kominterna proglasila hegemonim narodom. U svom tekstu "Beograd i g. Krleža/Zagonetka g. Krleže" pisao je 1924. godine o maskiranoj srbofobiji autora "Povratka Filipa Latinovića". Naime, Krleža je, tih dana, lamentirajući nad tužnim sudbinama Svetozara Markovića i Dimitrija Tucovića, i navodno grdeći srpsku buržoaziju, pisao o Beogradu punom potomaka "provalnika i konjokradica" koji su sada "ekselencije i diplomate", gradu koji je snašla "poplava smeća i hohštaplera". Vinaver je krležijansko prenemaganje rendgenski dijagnostifikovao: "Prilikom svoga boravka u Rusiji, u Ruskoj revoluciji, primetio sam vrlo čudnovatu činjenicu. Oni Hrvati koji su bili najzagriženiji frankovci, koji su, usled pogrešnog vaspitanja, mrzeli Srbe kao kugu, presaldumili su se iz reakcionara u komuniste. Njihov komunizam je bio samo i jedino mržnja na Srbe, koji, još veoma zagrejani nacionalizmom, ne imađahu vremena za svečovečansku evoluciju". Takav, frankovački "komunizam" Vinaver uočava i kod Krleže, koji ne dokazuje da je "cela buržoaska kultura ropska i gadna, već da je Srbija i Beograd, da su oni gadni". I dodaje Vinaver: "Sve ono zbog čega socialisti optužuju buržoaziju, buržoaski sistem, sve to g. Krleža ističe kao specialitet Beograda."

Parada Crvene garde u Moskvi/Foto: Profimedija, Vojno-istorijski institut, Biblioteka „V.Petković Dis“, iz knjige „U vihoru revolucije“ i Vikipedija

PUŠTANjE SAPUTNIKA REVOLUCIJE NIZ VODU

MLADI SRPSKI naučnik Miloš Moskovljević, kasnije aktivista pokreta levih zemljoradnika, takođe je prisustvovao revolucionarnim vrenjima u Rusiji. On je u to vreme vodio dnevnik, iz koga se jasno vidi kakav je haos vladao u negda moćnoj zemlji: "Broj novčanica prelazi 15 milijardi rubalja, više čak nego za vreme Francuske revolucije. Ako ovako ekonomsko rastrojstvo i nemoć potraje njena finansijska moć neće se moći dići ni posle rata, jer su fabrike uništene i prestale da rade, i neće moći podmirivati potrebe u industrijskim proizvodima, koji će se morati dovoziti, za što treba plaćati zlatom (sad je zlatna rezerva spala na 1.200.000.000 rubalja, a neće se imati šta izvoziti, jer je zemlja napuštena i zaparložena, te za dugo vremena jedva će moći sebe sama ishranjivati)."

Miloš Moskovljević/Foto: Profimedija, Vojno-istorijski institut, Biblioteka „V.Petković Dis“, iz knjige „U vihoru revolucije“ i Vikipedija

Moskovljević je bio zapanjen diletantizmom februarskih revolucionara, koji su smatrali višepartijski sistem panacejom (lek za sve - op. V. D.) koja će rešiti sve društvene probleme. Pitao se kako se može, propagandom od dva-tri meseca, "toliko nastojavati na suverenitetu i volji naroda", "kako se može oslanjati na njegovo mišljenje" jer narod "neće da glasa, ne zna kako da glasa, niti poznaje partije i njihove programe". On je shvatio da će narod podleći dejstvu "rđavih, demagoških agitatora, koji ugađaju njegovim najnižim instinktima", pa će glasati "za ono što može doneti propast zemlji".

Partijska demokratija u zemlji u kojoj takvog sistema nije bilo značila je, po Moskovljeviću, "dati detetu oštar nož da se igra s njim". Partijski čelnici "ne mogu da se slože i nađu načina da izvuku zemlju na pravi put", nadajući se da će to da, pukim glasanjem, "učine tamne mase naroda". Posle svega, u haosu koji dolazi, uočio je Moskovljević, nastupiće diktatura. Štrajkovi su razdirali zemlju, i nikog nije bilo briga za opšti interes. Moskovljević beleži da je naročito bio štetan štrajk na železnici: "Egoistični klasni interesi odgurnuli su u stranu osnovne interese cele zemlje; železničari su kao drumski razbojnici, napali na celu zemlju, samo da je opljačkaju i sebe zadovolje, ne obzirući se na grozne prilike u kojima se ona nahodi, i noćas su otpočeli štrajk."

VIDEĆI DA BOLjŠEVICI sve čine da Rusiju liše slobode misli i odlučivanja, on je slutio kakve će to posledice imati. U doba dvovlašća Privremene vlada i petrogradskog Sovjeta, boljševička demagogija je u punom jeku, o čemu Moskovljević piše: "Trocki s jedne strane govori kako vlada pošto-poto gleda da odloži Ustavotvornu skupštinu, zato ide u Moskvu da ne bi bila pod uticajem sovjeta, a s druge strane opet govori kako se mora sazvati Kongres sovjeta da zameni Ustavotvornu skupštiny, koja se neće moći sazvati zbog vojno-političkih prilika". Po Moskovljeviću, glavni cilj boljševika je da Rusija ne ostane u antinemačkom frontu, pa zato "gledaju da što više ocrne vladu i onemoguće Skupštinu, da se dokopaju vlasti, i dočekaju svoga prijatelja Viljema" (nemačkog cara, nap. V. D.).

Lav Trocki i Lenjin/Foto: Profimedija, Vojno-istorijski institut, Biblioteka „V.Petković Dis“, iz knjige „U vihoru revolucije“ i Vikipedija

Iako je mislio da su Lenjin, Trocki i družina diletanti, Moskovljević je ipak video da su oni sposobni da izvedu prevrat. U dnevniku piše da su "pošto su pripremili teren u pukovima, u toku noći i danas postali gospodari situacije: zauzeli stanice (Finsku i Moskovsku), Narodnu banku, 'Telegraf', 'Telefon', Marijin dvorac, odakle su izbacili Predparlament". S tim u vezi, on je u dnevniku 25. oktobra zabeležio: "Pa ipak se desi ono o čemu se već toliko dana govori, čega su se svi plašili, ali nisu verovali da će da se ostvari - danas, na dan Kongresa sovjeta boljševiki su uzeli vlast u svoje ruke; sve skoro mirno, bez krvi, jer je nisu imali od koga uzeti, pošto vlasti skoro nije ni bilo./"/ Krstarica `Aurora` stoji u Nevi. Po ulicama mirno, nešto manje sveta; retko kad prođe vojnička patrola, bog bi je znao čija. Oko podne su bile izlepljene boljševičke plakate, gde javljaju da će uskoro vlast preći u njihove ruke, pozivaju građane da budu mirni, a oni obećavaju da će strogo održavati red i čuvati od nasilja i grabeži. Uopšte organizovali su se dobro i mnogo obećavaju: brz i koristan demokratski mir, seljacima zemlju, radnicima kontrolu nad industrijom. Glavni im je štab Smoljni, gde ima mnogo vojske i mitraljeza, a Zimnji dvor je vladin, ali pojedine trupe koje su bile verne vladi, čim su videli da boljševiki pridobijaju pretežnost, odmah su prešli njima. Takav je Rus - pokaži mu silu, pesnicu odmah je uz tebe!"

Između dva svetska rata, Moskovljević sarađuje sa Dragoljubom Jovanovićem i levim zemljoradnicima, a posle rata sa Titom i novom vlašću u Jugoslaviji, ali, kao i Dragoljub Jovanović, brzo biva odstranjen, jer su Broz i njegovi saradnici dosledni učenici Lenjina i družine, koji su koristili "saputnike" dok mogu, a onda ih puštali niz vodu. Povodom pedesetogodišnjice revolucije u Rusiji, Moskovljević je u svom dnevniku zapisao: "Kao prisutnik revolucije u Petrogradu nisam se mogao složiti s radom boljševika, kao što se nisam složio niti se slažem s radom njihovih učenika - naših komunista."

BONUS - NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCI

Pogledajte više