NIŠTA GA NIJE ZAOBIŠLO: 60 godina je premalo za umiranje, a previše za jedan život ako se zovete Dijego Armando Maradona

VOLELI smo ga više od drugih fudbalskih virtuoza.

NE samo zato što je znao da obično kotrljanje lopte na travi pretvori u umetnost, ne zato što aplauz započet onda kada je postigao gol veka u Meksiku ili zbog onog čarobnog poteza u Beogradu, traje i danas. Ne zbog toga, jer bilo je i biće velikih igrača u svetu fudbala, već zbog toliko vidljive strasti prema životu koju je Maradona prosipao i budio u drugima.

Svi trenuci koje je veliki Argentinac ukrao od večnosti postali su i naši jer ništa nije skrivao. I ništa ga nije zaobišlo, ni bogatstvo ni sjaj zvezda, ni tama unutrašnjeg pakla izazvanog kokainom i alkoholom, ni borba sa demonima. Život stisnut do atoma.

Maradona nije krio ni svoj stav prema vremenu u kojem je živeo, voleo je druženje i sa Kastrom i sa Čavesom, želeo je više bogatu i manje razjedinjenu njegovu Južnu Ameriku. Živeo je u vremenu koje je sve ono što ovo današnje nije. U njegovom fudbalu nije bilo hladne sudijske tehnologije koja je ukrala vic i mangupluk, u njegovom političkom stavu je titrala dečačka naivnost da se stvari mogu tek tako promeniti.

U jednom od intervjua je rekao da je na početku samo želeo da zaradi toliko para od fudbala da majci kupi kuću. Možda. Da ga Bog nije dotakao i to u zemlji gde fudbal nije igra već više od života. Ta "božja ruka", pa onda taj gol fudbalskog genijalca postignut na svetskom prvenstvu u Meksiku 1986. godine, te dve stvari na jednom mestu u razmaku od samo pet minuta, pa to nije moguće bez dodira onog koji čuda stvara, to nije objašnjivo bez neobjašnjivog.

Otišao je od nas sa 60 godina. Premalo za umiranje, a previše za jedan život ako se zovete Dijego Armando Maradona.