MILUNKA

Obnovom kuće u beogradskom naselju Voždovac, u ulici koja nosi njeno ime i u kojoj je provela gotovo ceo životni vek, zatvoriće se jedno poglavlje ispravljanja nepravde i vraćanje junakinje na mesto koje je više nego zaslužila - u nezaborav.

Neki će reći - kasno. Pitaće: Koliko dugo ta kuća već propada? Drugi će podsetiti da je u poslednje oko dve decenije obnovljena njena rodna kuća u Jošaničkoj Banji, da joj je podignut spomenik, jedna škola nosi njeno ime, kao i nekoliko ulica, sahranjena je u Aleji zaslužnih građana, i možda najvažnije - o njoj iz udžbenika uče đaci. Treći će reći da je svojstveno našem narodu da zaboravljamo svoje heroje. Ko god da je u pravu, važno je da će dom postati spomen-kuća i svedočanstvo Milunkinih podviga.

Posle tekstova "Novosti", u kojima smo, zajedno sa unukom Milunke Savić Slobodankom Grković, ukazali da objekat propada, da su zidovi trošni, a krov na ivici rušenja, brojni čitaoci ponudili su pomoć. A čelnici Beograda i države su dali reč da će propadanje biti zaustavljeno, a kući vraćen stari sjaj. Za nas koji smo se školovali da budemo novinari, ovo je možda i primer one lekcije da nam je zadatak da ukazujemo na društvene probleme i greške, a posao države da ih rešava.

Mnogo je priča o Milunki. Među njima i ona da je jedina iz Jugoslavije bila pozvana na inauguraciju Šarla de Gola i da je voz za Pariz čekao dok ne bude spremna da se ukrca. Već tada naša zemlja gurala je Milunku ka slepom koloseku zaborava, koji je trajao decenijama. A obnavljanje kuće je, nadamo se, dovoljan znak pored "pruge" da se na njega nikada ne smemo vratiti.