KOMENTAR: Pokajanje

Pokajanje, taj uzvišeni cilj hrišćanskih grešnika, poslednjih nekoliko godina su nametnuli kao glavnu matricu za uslovno puštanje na slobodu iz tamnica širom Evrope. Da bi iz Haga otvorili rešetke ćelija srpskim osuđenicima zahtevaju da se pokaju, da "pokažu delima iskreno, istinsko i duboko kajanje i žaljenje". Najbolje bi bilo da to pokajanje prati i kakvo svedočenje o zločinima nad Muslimanima, manje je važno jesu li se uopšte dogodili, i optuživanje nekog novog Srbina da ih je počinio.

Kako su to haške sudije zasele na religijski presto, pa da se osuđeni Srbi njima kaju, pa još i procenjuju da li je to kajanje dovoljno ili ne? Igraju se "pravednici" Boga. A, kako da se pokaju za nešto što nisu uradili? Većina osuđenih Srba pred haškim sudom je negirala da su počinili zločine za koje su osuđeni. Tokom sudskog procesa su stotinama dokumenata i svedočenja dokazivali svoju nevinost, ali su svi ti dokazi ignorisani, kao da nikada nisu ni dospeli u sud. Činjenica je da prilikom konstruisanja presuda nije uziman u obzir nijedan dokaz, koji je dovodio u pitanje njihovu krivicu i odgovornost i razotkrivao upakovane laži optužbe. Da jeste, oni ne bi ni bili osuđeni.

Vrlo malo je u Hagu bilo osuđenih direktnih izvršilaca pojedinih zločina, koji se jesu dogodili u ratu devedesetih. Velika većina osuđena je zbog komandne odgovornosti i takozvanog udruženog zločinačkog poduhvata, izmišljenog da bi Srbima izrekli dugogodišnje robije.

I sada se tim ljudima, 10-15 godina posle presude, traži da priznaju krivicu i pokaju se. Neviđeno u svetu. Kakva je to podmukla ucena, koju pokvareno sprovode haške sudije? Očigledno su svesni da su sve te presude nezakonite, zasnovane na pretpostavkama i lažima, pa sada pokušavaju da ih podupru i spasu pred sudom budućnosti i to trgovinom priznanja krivice za slobodu. Nameštaju nam istoriju.