ŽUMBERAK
Istorija nas uči sledećem: utvrđeni grad Žumberak, na granici Hrvatske i Kranjske, današnje Slovenije, davne 1526. godine prvi je dobio veću srpsku naseobinu na ovim prostorima. Na pedesetak kilometara od Zagreba u žumberački kraj dolazi veća grupa Srba, doseljenici se nazivaju i uskocima, a car Ferdinand im daje posebnu privilegiju da dvadeset godina bez ikakvih obaveza obrađuju zemlju i uživaju slobodu vere. Svoje, pravoslavne.
Arhvia
I to je jedina istorijska istina koju će do danas mnogi pokušati sunđerom da obrišu i dokažu da Srba, kojima je bečki dvor namenio da carevinu brane od Turaka u tom kraju, nije nikada ni bilo. Ili, tačnije, da nije reč o Srbima pravoslavne vere, već o grkokatolicima koji su priznali papu, ali i zadržali obredne razlike u odnosu na katoličanstvo. Arhivi u Beču, ipak, čuvaju dokumente koji jasno ukazuju da su to bili Srbi, doseljenici od Senja do Glamoča, pravoslavci iz Stare Hercegovine, Srbije i Bosne, koji su branili Vojnu krajinu i brzo postali meta Katoličke crkve i bečkog dvora. Ubrzo im je zasmetalo da na tim prostorima žive Srbi, pa su Vatikan i Beč preduzeli sve da ih pretvore u Hrvate, grkokatolike. Sve samo da nisu Srbi, pravoslavci.
Unijaćenje je na Žumberku bilo brutalno, pravoslavni su sveštenici mučeni i zatvarani i otpor je slomljen. Preostali su nastavili da žive kao grkokatolici, koje "pravi Hrvati" i danas nekako gledaju sa podozrenjem.
Tako hrvatski akademici iz HAZU u aktuelnim raspravama o jeziku kažu "uskoci doseljeni u Žumberak nikada i ni po čemu nisu bili Srbi, niti za to ima istorijskih potvrda". Žumberački Srbi ne samo da su imali mučnu prošlost, već, eto, ni 21. vek im nije doneo mir i spokoj. Za šačicu onih koji su uopšte tu i ostali.