SMRTONOSNA PEČURKA: Da li nuklearna jezgra poznaju demokratiju?

SVET je na ivici nuklearnog rata. Najava finske vlade da će podneti zahtev za članstvo u NATO za korak više približava nas projektovanoj katastrofi. Evropske prestonice, poput Pariza, pozdravljaju suverenu odluku Helsinkija. Kao da s druge strane ne postoji neko kome se to ne dopada, i kao da taj neko nema nuklearnu bombu, i kao da tu bombu nemaju protivnici, i kao da sve to nema baš nikakve posledične veze u lančanoj opasnosti od rasplamsavanja smrtonosne pečurke.

Od završetka Hladnog rata, SAD su prekršile sva obećanja da NATO neće gutati članice bivšeg Varšavskog pakta. Spremali su se da iminentno prime i Ukrajinu, stignu Rusiji pod prozor, upere nuklearne glave pravo u Moskvu. Putinu se to nije dopalo. Krenuo je u rat. Mogli bismo do sutra da kritikujemo ulazak ruskih trupa na teritoriju suverene države, to neće promeniti realnost da se one tamo nalaze.

Na Zapadu su baš zapeli u nameri da potvrde pravo svakoga da izabere kom će se carstvu privoleti. Kao da nuklearna jezgra poznaju demokratiju. Stiče se utisak da u Vašingtonu ne mogu da "dobace" ni do logike za osnovce i da zamisle da bi im se, u roku od pola sekunde, kao bumerang, iz nekog bunkera na dnu mora vratio nuklearni udar, ako bi se usudili na atomsku avanturu daljim provociranjem Rusije na njima udaljenom evropskom tlu. U napetosti nije isključena ni greška.

I umesto da se svi smire, doliva se ulje na vatru. Kao da se sve savršeno uklapa u teoriju maltezijanizma koju, između ostalih, zastupaju Bil Gejts, Majkl Blumberg ili Džef Bezos, da čovečjeg roda ima previše na planeti i da svet može da se spase samo sa deset puta manje ljudi, sa oko osamsto miliona. Pa, što nije odnela pandemija, neka odnese nuklearni rat. Teško da bi taj rat preživelo i osam miliona.