IZ SELA U GRAD PO SIR I MLEKO: Reporter "Novosti" u opustelim zaseocima takovskog kraja gde je nekada vrvelo od života
POGREŠNA politika tokom prohujalih decenija "razjurila" je sela i zaseoke u ovom, istorijskom, nekad mnogoljudnom Takovskom kraju. Naroda sve manje, sve je više samotnih domaćinstava, kao što je ovo moje. Kuće se sve češće zauvek zaključavaju, jer iz njih i iz života redom odlaze njihovi poslednji žitelji. Ovde ste dobrodošli, bar da sa nekim reč progovorim - setno veli Marija Brković (69), u zaseoku Osećani, razvučenom iznad čuvenih, oštrih osećanskih krivina.
Milorad Bošnjak
To je granica sela Beršići i Brezna, od Takova prema Ravnoj Gori, a pripadaju opštini Gornji Milanovac. Sused Osećanima je legendarni Galič, koji je od srednjeg veka, kad je tu bilo jako srpsko utvrđenje i, najverovatnije, prva srpska štamparija, a do pre neku godinu takođe je bio dobro naseljen. Sada, o višestoletnoj slavi Galiča, pripovedaju retki starci i neženje poodmaklih godina, koji u svojim domovima žive sami. Ništa bolje nije ni u mestima odavde naviše, uz regionalni put Milanovac-Požega.
- Evo vam pokazatelja: u 15 osećanskih domaćinstava više se ne uzgaja ni jedna jedina krava! Tako je sve više i po okolnim naseljima. Po sir, kajmak i mleko idemo u grad, na pijacu! Moramo, šta ćemo drugo? Utešno nam je to, što bar vidimo narod, da ne zaboravimo da govorimo - sa gorkim osmehom nastavlja Marija.
Naša sagovornica nikada nije sklopila brak. Završila je osnovnu školu i, kaže, životni "fakultet" u kom je prošla teške ispite muka, siromaštva, svekolikih nedaća... Mati Milena ju je u kuću, gde i sada živi, dovela kao petogodišnje dete. Nova tragedija desila se mnogo kasnije, kad se očuh, dobar čovek, iznenada obesio. Niko ne zna zašto. Milorad Bošnjak
- Odvažim se 1970. i odem na privremeni rad u Holandiju, u Amsterdam, godinu i po. Zatim u Nemačku, u Diseldorf. Ponovo u Srbiju, pa u Francusku. Štedeći novac, proputovala sam još mnoge zemlje. Grčku, Mađarsku, Poljsku... Nisam u njima radila, nego obilazila umetničke znamenitosti. Sada, smireno u samoći čekam kad ću Pod lipe, tako se zove naše groblje. Dva hektara zemlje i hektar šume dajem pod zakup. Imam rodbinu po majčinoj liniji, neka to posle moje smrti razdele - pripoveda Marija.
Povremeno, samotna domaćinstva u ovom kraju obiđu umetnici - slikar Radojko Solujić, rodom sa Galiča, i drvorezbar Dragiša Verbić, iz Boljkovaca. Obojica žive u gradu.
- Svi vape za iskrenim razgovorom više nego ičim drugim. Mariji je jedino društvo ovaj mirni pas - svedoče oni.
I TV SLABA RAZONODA
IAKO su usamljeni, mnogim od ovih meštana ni TV programi nisu baš razonoda.
- Zato, što im sve manje verujemo - veli Marija. - Jedan ovdašnji čovek, simbolično je odneo televizor u crkvu, na "ispoved" i to posle naširoko obznanio. Milorad Bošnjak
VODENICA
SVE ređi meštani se s tugom sećaju čestih masovnih druženja uz Čimonjevu vodenicu, od Osećana prema Galiču. Jednu od prvih u Srbiji, koja je imala i gater. Sada, uz nju oronulu, niko ne zastaje. Zastanu samo setan pogled i uzdah.