MEDALJE NIŽE U SVETU TIŠINE: Kikinđanin Vladimir Tepavac (41), kapiten rukometne reprezentacije Srbije za gluve i osobe oštećenog sluha

Od detinjstva je skoro bez sluha, ali to ga nije omelo da se redovno školuje, završi Mašinski fakultet, zaposli u struci, postane uspešan rukometaš, formira porodicu i tri puta postane otac. Iz svog sveta tišine, niže uspehe i osvaja medalje. U toj nisci do sada ih je osam, sa Tajvana, Italije, Bugarske, Turske, Nemačke i Hrvatske.

On je kapiten rukometne reprezentacije Srbije za gluve i osobe oštećenog sluha. Sa poslednjeg Evropskog prvenstva iz Zagreba kući se vratio sa bronzanom medaljom i još dva priznanja. Reprezentacija je osvojila bronzu, a Tepavac je proglašen za najboljeg golmana tog takmičenja i postao član idealne sedmorke. Na uspehe je navikao, jer je u nacionalnom timu već 21 godinu.

- Igrao sam na svim prvenstvima Evrope, sveta i na Olimpijskim igrama za gluve. Osvojio sam jedno evropsko zlato, tri olimpijska srebra, tri evropske i jednu svetsku bronzu. Na pripremama za Zagreb vredno se radilo, trenirali smo dva puta dnevno. Brzo smo usvojili novi sistem rada koji je tražio novi trener. Bili smo vrlo blizu srebrne medalje, ali smo presrećni osvajanjem bronze - kaže Tepavac, kojem je, ipak, najteže bilo tronedeljno odvajanje od porodice.

VLADIMIR Tepavac rukomet igra od desete godine. Iako mu je sluh oštećen čak 99 odsto, uz aparat i veliku upornost, disciplinu i rad, ostvario je skoro sve svoje želje. Uvek je mnogo radio, pre podne na poslu, po podne na treningu, a vikendom na utakmici. Zahvaljujući školovanju, ličnoj, ali i upornosti njegovih roditelja, odavno je naučio da govori tako da je komunikacija s njim laka. Ni godine za njega nisu prepreka. I dalje stameno stoji na golu. I kao stena čvrsto je ispred svoje porodice.

- Godine nisu ništa kad je vino dobro - spremno daje odgovor.

Dok je on igrao u Zagrebu, braneći uspešno gol naše reprezentacije, njegovi najverniji navijači bili su u Kikindi. Odatle su ga bodrili supruga Miroslava i deca: Andrej, Nevena i Anđela.

- Teško mi je bilo 20 dana bez njih. Supruga se nekako izborila s decom - priznaje tata, na kojeg je porodica ponosna.

NAVIKAO je na napore. Godinama uporedo radi i igra rukomet. Poslednjih godina svakodnevno putuje na relaciji Kikinda - Subotica, jer u prvom gradu živi, a u drugom radi. Iako je zadovoljan poslom, putovanja od kuće do posla su veliko opterećenje.

- Skoro šest godina svakodnevno putujem 200 kilometara da bih prehranio porodicu. Troje dece zahteva i velike troškove, tako da se mora. Prezadovoljan sam poslom, ali putovanje zna da bude bude veoma naporno. Sreća pa firma ima razumevanja, tako da jednu nedelju radim od kuće, a drugu sam u firmi - objašnjava Vladimir.

Ništa ovom inženjeru, sportisti, brižnom suprugu i ocu nije teško. Navikao je na poraze i sportski ih podnosi. Ali ga mnogo boli nepravda. Smatra da bi država više morala da vrednuje uspehe ove reprezentacije. Pita se zašto njihove medalje manje sijaju od onih koje osvajaju sportisti bez hendikepa.

- I mi smo na svakom svetskom i evropskom takmičenju dostojanstveno reprezentovali svoju zemlju. Voleo bih da država prepozna naš trud, odricanje, mukotrpan rad i uspehe koje smo postigli - navodi kapiten rukometne reprezentacije za gluve.

OGORČENjE ZBOG TRETMANA

- KOMPLETAN tim reprezentacije, igrači i rukovodstvo, ogorčeni su diskriminacijom prema nama, jer konstantno osvajamo medalje na svim velikim takmičenjima, ali još uvek čekamo da se promeni Zakon o sportu kako bi nas vrednovali kao paraolimpijce. Nadamo se da ćemo posle mnogo godina steći prava koja nam pripadaju - govori kapiten u ime celog tima.