"TO JE ZA MENE BIO KRAJ SVETA"! Ana Ivanović šokirala ceo svet: Imala sam strašne napade panike

Slaven Bilić osvrnuo se na Anin život nakon završetka profesionalne teniske karijere i upitao je da li u sadašnjem poslu pronalazi kompetitivnost koju je imala u sportu.

- Ne. Mislim da ta vrsta adrenalina ne može da se ponovi… Taj osećaj kada igraš na centralnom terenu i kada igraš velike turnire, jednostavno ta vrsta adrenalina ne može… Naravno da nije bio lak korak i nije bilo lako ostaviti tenis, jer ipak od pete godine to je moj život, moja prva ljubav, nešto što sam stvarno volela i u čemu sam bila vrlo dobra. Ali, imala sam osećaj da je to pravi momenat za mene. Želela sam nešto drugo, da sledim neke druge puteve koje sam videla da mogu…Nedostaju mi veliki turniri, nedostaje mi to takmičenje, nedostaje mi taj osećaj, taj adrenalin, ali ne žalim za svojom odlukom. Vrlo sam srećna tu gde sam sada“, poručila je Ana Ivanović.

Prisetila se i svojih sportskih početaka i otkrila da su joj roditelji od početka bili najveća podrška.

- Tata je igrao košarku i bio je vrlo talentovan, ali njegov otac ga nije podržavao i nije smeo da se bavi sportom jer je u to vreme bilo važno studirati i imati posao. Kada sam krenula da se bavim sportom, tata je od početka govorio – ja te vodim na treninge, podržavam te ako je to tvoja vizija. Nikada nisam imala nikakav pritisak. Samo podršku“, rekla je Ana.

Govoreći o detinjstvu, prisetila se i trenutka koji je promenio njen teniski put. Iako tada još devojčica, veoma je samosvesno i zrelo objasnila roditeljima zašto želi da pređe sa grupnih na individualne treninge:

- Već sam nekoliko puta mamu i tatu pitala mogu li da idem na individualne treninge. Rekli su da je to mnogo skupo i da oni to ne mogu. Taj jedan dan nikada neću zaboraviti…mama je kuvala, došla sam do nje i rekla da moram nešto da joj kažem: želim da treniram individualno, ali ako mislite da nema para za to, onda je bolje da prestanem jer bacate pare. Jer ako nastavim da treniram u grupi, vi i dalje plaćate, a ja ne napredujem – tako da to nema nikakvog smisla. Mama me pomilovala po glavi i rekla: dobro mila, videćemo. Sledeće nedelje sam krenula na individualne treninge.“

Prisetila se finala Rolan Garosa 2007. godine i poraza od Žastin Enan.

- Porazi su za mene bili kraj sveta. Nikada neću zaboraviti taj poraz od Žastin gde sam se, što se kaže, oduzela zato što sam igrala super tokom celog turnira… i dođem u finale… i odjednom shvatim gde se nalazim, šta se dešava i više nisam mogla da izbacim lopticu za servis, nisam mogla da se pomerim, noge su mi se oduzele. Onda dolazi Australijan open kada sam izgubila od Šarapove u finalu. To mi je bio jedan od težih poraza zato što sam se osećala spremnom… Nekako je taj Roland Garros 2008. godine, dosta stvari mi je već kliknulo. Imala sam i iskustvo. Taj turnir uopšte nije bio lagan… to finale, znala sam da je Safina umorna jer je isto imala jako težak put do finala. Iskoristila sam iskustvo koje sam imala i bila sam baš fokusirana.

Osvajanje Rolan Garosa donelo joj je i veliki doček u Beogradu, ali kaže da joj je uvek ostala jedna neostvarena želja:

- Jedina stvar zbog koje mi je žao jeste to što nikada nisam imala turnir kući i što nikada nisam igrala pred svojim navijačima. Mislim da je to za svakog sportistu poseban osećaj“, rekla je ona.

Cista na zglobu i Olimpijske igre u Pekingu

Govoreći o periodu kada je bila prva teniserka sveta, prisetila se i jednog od najtežih trenutaka svoje karijere. Zbog povrede morala je da otkaže nastup na Olimpijskim igrama u Pekingu.

- Posle Vimbldona imala sam blok treninga i tada sam se povredila. Dobila sam cistu na desnom zglobu… a vrlo brzo nakon toga bile su Olimpijske igre u Pekingu. Otišla sam u Peking u nadi da ću uspeti da odigram i to mi je možda bio najteži trenutak u karijeri kada sam kao broj jedan morala da otkažem Olimpijske igre na kojima predstavljam svoju zemlju.“

Na Slavenovo pitanje gde je pronašla snagu da se 2015. godine vrati u top pet, Ana je progovorila o mentalnoj snazi i psihologiji koja ju je oduvek zanimala. Prisetila se i razgovora sa bratom koji joj je u tom trenutku promenio način razmišljanja.

- Želela sam da studiram psihologiju i dan-danas je psihologija nešto što me veoma privlači… u nekim momentima ulazila sam u teške emocije… želela sam da se sakrijem i pobegnem, da ne budem u spotlajtu. Sećam se kada mi je moj brat Miloš u jednom od razgovora rekao: Ana, stvarno, koga je briga?! Radi za sebe. Jer ti stalno želiš da zadovoljiš nekog drugog. Ili sponzore, ili ono šta drugi očekuju da je dobro za tebe ili šta ljudi pričaju… radi ono što ti misliš da je najbolje! I stvarno mi je to bio neki reset.“

Govoreći o odluci da završi profesionalnu karijeru, priznala je da ona nije došla preko noći.

- Dugo se to kuvalo. Sećam se da sam još dok sam bila u svojim dvadesetim govorila kako nisam osoba koja će da igra do četrdesete. To me nikada nije privlačilo jer sam znala da želim druge stvari u životu. Godinu sam počela odlično 2015… odem na Australijan open i jedno jutro, dva-tri dana pre turnira, kad sam izlazila iz kupatila udarim nogom u vrata i slomim mali prst… Odlučila sam da igram pod lekovima i nisam mogla… onda je to otišlo na koleno, imala sam bolove u kolenu i sve to malo-pomalo dovelo je do toga da sam bila psihički iscrpljena i da se borim protiv inflamacije… U sebi nisam imala osećaj da se ponovo vratim u sam vrh.“

Potvrdila je da zbog svoje odluke nikada nije požalila, a potom je otvoreno progovorila o napadima panike:

- Taj momenat mi nije nedostajao. Možda upravo zato što sam mnogo vremena provodila u borbi protiv sebe zbog toga što sam bila u centru pažnje. Taj deo je bio maknut. Poslednjih godina imala sam jako velike napade panike kada bih izlazila na teren. Nikada nisam pričala o tome, ali imala sam jako velike napade panike. I onda bi se ljudi pitali šta se odjednom događa usred meča, zašto padnem, a u stvari u meni se okine panika i više ne mogu. Obuzme me strah da sutra ponovo moram da izađem i igram pred ljudima.