ŽIVKO GOCIĆ ZA "NOVOSTI": Mojih 11 predivnih godina u Solnoku

Živko Gocić je proveo 11 prelepih godina u Solnoku, sedam kao igrač, četiri kao trener. I pamtiće ih po nezaboravnim trenucima, ostvarenju zajedničkih snova, po velikim pobedama, trofejima, ali i po prijateljstvu, osećaju pripadnosti gradu...

- Jako uspešnih 11 godina, koje su me sigurno promenile i kao čoveka i kao sportistu nabolje. Kada sam došao klub je bio u povoju, sedmi ili osmi u mađarskom prvenstvu, a za mojih sedam igračkih godina uspeli smo da osvojimo tri titule prvaka Mađarske, dva nacionalna Kupa i Ligu šampiona 2017. - priča, za Sportski dodatak "Novosti", Živko Gocić.

Toliko je bio cenjen u klubu da su na neki način ubrzali kraj njegove igračke karijere, ponudivši mu da postane trener. I tu je opravdao poverenje svih u Solnoku.

- Trebalo je nastaviti pobednički niz, iako klub nije bio više tako finansijski moćan i stabilan. Ali, trudili smo se da sa manjim ili većim budžetom pravimo što bolji tim i tako opravdamo očekivanja uprave. Za sve četiri godine uspeli smo stručni štab, ja i ekipa da ispoštujemo sve što su postavili pred nas, bili smo prvaci Mađarske, osvojili Evrokup. Iz ove perspektive mogu da kažem da sam za te četiri godine bio uspešan. Radili smo mnogo, pogotovo ja. Imamo sreću da je bazen naš, da možemo da budemo na njemu koliko hoćemo, tako da se dešavalo da na bazenu provodim i po devet sati dnevno - ističe Gocić.

Živku je uvek porodica bila na prvom mestu, tako da priznaje da im je život u Solnoku i te kako prijao:

- Solnok pruža vrlo lepe uslove za život, pogotovo za porodice sa malom decom. Mojoj supruzi Svetlani i meni deca su odrasla ovde. Stariji Bogdan, koji uskoro puni 10 godina, ide u treći razred. A od prvog razreda je u školu išao biciklom ili trotinentom. Ovde je stvarno, što se tiče infrastrukture i bezbednosti, sve podređeno porodicama sa decom. Ima mnogo zelenih površina, grad leži na dve reke, Tisi i Zađvi, slično kao Beograd. Stvarno smo ovde imali veoma lep i kvalitetan život. Naravno, sve je bilo podređeno porodici i mom poslu. I ja sam zahvalan rukovodstvu klubu, sportskom direktoru i vlasniku kluba, što su u meni videli čoveka koji može da nastavi da radi ovde i po završetku igračke karijere.

Gocić je dete Partizana, koji je dva puta napuštao. Prvi put 2003. kada je otišao u Niš, pa u moskovski Dinamo, a drugi put 2010. kada je pojačao italijansku Latinu. Godinu dana kasnije, 2011. usledio je poziv iz Solnoka. Priznaje da se dugo lomio da li da prihvati njihov poziv.

- Imao sam neko predznanje o Solnoku, jer mi je saigrač u moskovskom Dinamu bio Žolt Varga, svetski prvak iz 2003. On je iz Solnoka i tada je govorio da se nada da će klub krenuti nabolje, jer su tada bili poznati po bazenu u kojem je voda bila tamna, boje koka-kola. Kada su me pozvali bio sam skeptičan i nisam bio raspoložen da se iz Italije preselim u Mađarsku. Ali, oni su se trudili da mi na svaki način pokažu da stvarno žele da dođem, da u meni vide nekog na koga će moći da računaju godinama i da u rezultatskom smislu tim povedem ka vrhu. Dugo smo pregovarali i kada smo se dogovorili ni na kraj pameti mi nije bilo da ću u Solnoku ostati 11 godina. Uostalom, prvi ugovor sam potpisao na dve godine. I mada ta prva godina nije bila uspešna, jer smo bili šesti, niko nije pravio dramu, nastavili smo da radimo u istom smeru i ostvarili smo na kraju to što smo ostvarili - ističe Gocić.

Živko je svojim iskrenim i poštenim odnosom otvorio vrata mnogim našim igračima, pa su mu vremenom društvo u klubu pravili saigrači iz reprezentacije: Aleksić, Mitrović, Prlainović, Ćuk... Kasnije je kao trener vežbao i Duška Pijetlovića, Filipovića, kao i mlađe Drašovića, Subotića, Lazića, Viktora Rašovića...

- Nisam ništa drugačije radio nego što bih radio u drugom klubu. I kao igrač, i kao trener imam iskren odnos prema ljudima i prema radu. Meni je sportski direktor Ištvan Kovač, najuspešniji mađarski klupski trener svih vremena, već u mojoj drugoj godini u klubu provukao ideju da ne bi bilo zgoreg da razmislim o tome kako vidim sebe u budućnosti i da ima veliku želju da ostanem u klubu po okončanju karijere, bilo kao trener ili u nekoj drugoj funkciji, da ostanem ovde što duže. On je verovatno prepoznao u meni nešto što me je krasilo. Dugo sam o tome razmišljao, a oni su mi na sve načine pokazivali da vrlo poštuju moj trud, rad, zalaganje, kao i moju porodicu, što mi je mnogo značilo. Bio sam više nego ispoštovan od svih u klubu, od radnika na bazenu do zaposlenih u kancelariji. Zato je bilo normalno da budem toliko dugo u Solnoku - priča Gocić.

Živko je uspeo i da savlada mađarski jezik kako bi lakše komunicirao sa svima...

- Jezik je stvarno težak. Ali moja deviza kao igrača, i kada sam bio u Rusiji, Italiji je da pokažem poštovanje prema ljudima koji su me angažovali tako što ću pokušati da komuniciram na njihovom jeziku što je pre moguće. To mi je uvek bilo najvažnije. Naravno, nisam u početku pričao dobro mađarski kao sada. I stvarno je važno da čovek komunicira sa ljudima na pravi način. Pogotova kada je trener i ukoliko ne zna da se izrazi i kaže tačno šta je hteo dolazi do problema. Sa te strane to je igralo ozbiljnu ulogu u celoj priči.

Na opasku da je vremenom postao legenda kluba, skromno se osmehnuo:

- Sigurno je da nisam imao želju da postanem klupska legenda. Imao sam uspešnu igračku karijeru, predvodio ekipu do titule prvaka Evrope. To je veoma bitan trenutak u mojoj karijeri. Kasnije, kao prvi strani trener, osvojio sam prvenstvo i Kup sa Solnokom, kao i Evrokup. Sigurno je da sam svrstan u legende kluba. Ali, ono što mi je jako bitno da sam ostavio pečat i da mogu da kažem da je bilo uspešno i veoma lepo. Kao u svakom kolektivu bilo je i radosti i suza. Ono što me čini srećnim što odlazim samo sa pozitivnim emocijama. E, sad da li me neko smatra za legendu je manje bitna stvar - naglašava Gocić.

DA ME KUM NIKIĆ NADMAŠI

NIJE imao priliku da trenira kuma Slobodana Nikića. U sezoni na izmaku vojevali su jedan protiv drugoga, jer je Nikić preuzeo Vašaš. Na kraju je kum bio uspešniji.

- Nije mi predstavljalo preterani problem kada smo igrali protiv Bobanove ekipe. On je preuzeo ekipu tokom sezone, doveo je do stabilnog nivoa i u dvomeču sa nama osvojio bronzanu medalju. Oni su bili motivisaniji, mislim da nisam iz svoje ekipe izvukao maksimum, ali to ne umanjuje Bobin uspeh sa Vašašom. I poželeo bih Bobi da bude uspešniji od mene.