SAMO SU ONI MOGLI DA UJEDINE NAROD: Kako su dočekani obojkaši koji su 1. oktobra 2000. osvojili zlato na Olimpijadi u Sidneju (FOTO/VIDEO)

 Međutim, odmah zatim su dobili epitet, "zlatna četa".

Jer, pre 21 godine, 1. oktobra, maksimalnom pobedom u finalu olimpijskog turnira nad zbornajom komandom Rusije, u istoriju su se upisali Vladimir Batez, Slobodan Kovač, Slobodan Boškan, Đula Mešter, Vasa Mijić, Nikola Grbić, Vladimir Grbić, Andrija Gerić, Goran Vujević, Ivan Miljković, Veljko Petković, Igor Vušurović i selektor Zoran Gajić.

Godinu dana kasnije, 16. septembra, na australijsko zlato, doliveno je i prvo evropsko najsjajnije odličje, i to u Češkoj, u Ostravi, takođe maksimalnom pobedom nad Italijanima.

Tu, takođe istorijsku stranicu naše odbojke, ispisali su izabranici selektora Gajića, Rajko Jokanović, Goran Marić, Edin Škorić, Slobodan Boškan, Đula Mešter, Vasa Mijić, Nikola Grbić, Vladimir Vanja Grbić, Andrija Gerić, Goran Vujević, Ivan Miljković, Igor Vušurović.

Stručnjaci ističu da su vrhunski rezultati bili zapravo logičan nastavak serije uspeha s kojima se krenulo 1995. godine na Evropskom prvenstvu. Jer, od tada se "plava četa" po pravilu sa evropskih, svetskih i olimpijskih turnira vraćala sa nekim od odličja.

Govor za pamćenje Vladimira Grbića

ZANIMLjIVO je da 2000. godine, zbog čuvenih oktobarskih dešavanja u Beogradu, svečanog dočeka za olimpijske šampione nije bilo. Po izlasku iz aviona, na aerodromu je upriličen doček i pres-konferencija, a odbojkaši su zatim pošli svojim kućama.

Međutim, doček se ipak desio u Novom Sadu, gde se po slobodnim procenama izveštača okupilo čak 30.000 ljudi da pozdravi zlatne izabranike selektora Gajića.

- Otišli smo autobusom po igrače Vojvodine, koji su činili okosnicu našeg nacionalnog tima, namerni da ih dovedemo u Novi Sad i priredimo doček kao 1996. godine po povratku sa bronzom iz Atlante, kada smo svečano dočekali i naše olimpijce - kaže Miroslav Vislavski, u to vreme direktor odbojkaša Vojvodine.

- Istina je, oglušili smo se o preporuke da se to ne čini, imajući u vidu kompletnu situaciju zbog koje je otkazan prijem u Beogradu i doček. Bio sam u direktnoj vezi sa tadašnjim činiocima vlasti, koji su insistirali da odbojkaše dovedemo na protest ispred zgrade Televizije Novi Sad. Međutim, to sam kategorički odbio, i rekao da dolazimo na Trg slobode, jer smo u centru grada dočekivali sportiste prethodnih godina.

Onda su oni premestili protestante, a TV i radio stanice su obaveštavale da će odbojkaši doći na Trg slobode. Tada se nezavisno okupio veliki broj ljudi, a došli su i sa protesta, pa je po svim procenama bilo više od 20.000 ljudi.

Za naše odbojkaše priređen je prijem u Gradskoj kući, a zatim su na bini u centru grada "zlatni olimpijci" pozdravili navijače.

- Tada je vatreni govor Vladimira Vanje Grbića bio izuzetan - potvrđuje Vislavski.

- Taj njegov patriotizam, koji je uvek bio nesumnjiv, došao je posebno do izražaja, kada je naglasio da su svom narodu doneli i posvetili medalju. Na tom dočeku, uopšte nije bilo političke konotacije, jedino je tadašnji kandidat za gradonačelnika rekao da "su pobednici došli kod pobednika". To je bilo sve u uzavrelim političkim prilikama. Sve je bilo veoma emotivno, srčano, jedno lepo sećanje koje postoji i potvrda da se Novi Sad otrgao od preporuka, bio potpuno odvojen od politike. Nismo se obazirali na događanja, jer građani nisu bili rušilački nastrojeni na protestima.

Rezultat važniji od slavlja

ZORAN Gajić, selektor zlatnih olimpijaca, i sa današnje distance, ističe da se po pitanju dočeka nije mnogo razmišljalo u reprezentaciji, već da je fokus uvek bio usmeren na rezultat.

- Tada mi je najmanje bio bitan doček - kaže Gajić.

- U Novom Sadu nam je veoma prijalo, ali naša priča je jedna veoma ozbiljna priča i višegodišnji rad da ekipa dođe do olimpijskog zlata, bilo dočeka ili ne. Konstatujemo da je bilo lepo u Novom Sadu, što je doček organizovao odbojkaški klub Vojvodina. U to vreme Rusija i Italija su bili nama uz rame, glavni favoriti, a odbrana zlata iz Sidneja, bila još ubedljivija. Bilo je gusto i s jednima i sa drugima ali naša ekipa je bila u žestokom usponu i nije bilo dileme. Momci su pokazali da su u svom zenitu i šteta za 2004. i 2008. godinu, ali šta da radimo, to smo mi...

U to vreme, zvanično najbolji libero planete, Vasa Mijić sa ove vremenske distance ne krije žal što nije bilo velikog dočeka.

- To bi bio fantastičan doček, pogotovo sada kada vidim kako naš narod gleda na sve to. Međutim, došli smo u najnezgodnijem momentu u zemlji. U Novom Sadu je bio priređen doček, nas dvetorica odbojkaša Vojvodine klupski autobus je dovezao i izašli u smo na binu u centru grada i podelili radost sa navijačima. To je bio fantastičan doživljaj. Mi smo izašli van politike, a saznali smo da su se građanima priključili i oni što su šetali i protestovali. Međutim, sve je bilo u odbojkaškoj, sportskoj euforiji i slavlju. Na dočeku u Beogradu, ispred Skupštine na balkonu, prisustvovao sam prvi i jedini put 2001. godine po povratku iz Češke sa zlatom. To je bio predivan osećaj, za nezaborav. Bilo je spontano, nekako prirodno, onako kako sportisti zaslužuju. Uživao sam neizmerno i hvala svima, jer je to za svakog sportistu predivan osećaj - seća se Mijić.

 "Težinu" zlata tek kasnije osetili

ANDRIJA Gerić sa svoje strane naglašava da zlatni odbojkaši tada nisu bili svesni dešavanja.

- Tada mislim da nismo bili svesni, jer smo ostali usredsređeni na finale, a imali let odmah posle završne utakmice. Odigrali smo odlično, bili samouvereni, puni samopouzdanja, posebno posle četvrtfinala. Gubili smo dva seta a ponašali smo se kao da mi vodimo. U finalu, sećam se jasno, nismo sumnjali u našu pobedu. Osećaj je bio fantastičan, ali nismo tada bili svesni kao danas kakav je uspeh ostvaren. Mislim da smo bili zbunjeni, jer smo više od mesec dana bili van zemlje, nismo znali kako će izgledati doček, kakva je situacija i bili smo iznenađeni.

Dočekani smo na aerodromu, saznali da je zabranjeno okupljanje u Beogradu, ali smo ušli u klupski autobus Vojvodine koji nas je dovezao u Novi Sad. Osećaj je bio mnogo dobar, ali smo bili nepripremljeni za sve te događaje u vezi sa smenom vlasti. Ipak, to su lepe uspomene, imali smo dobre rezultate, overili zlato u Češkoj, ali kasnije nismo nastavili taj zlatni niz - priča Gerić.

Boškan: Sada treba gledati u budućnost 

SLOBODAN Boškan, sadašnji trener odbojkaša Vojvodine, voli lepe uspomene i sećanja, ali je više okrenut stvaralaštvu i onom što predstoji.

- Sidnej je davna, lepa priča uspomena i sećanja. Emocije se posebno ne bude. Ima ih, naravno, ali to je deo istorije koja se davno dešavala, a lično, uvek sam okrenut ka budućnosti i u fokusu mi je ono što dolazi. Sidnej je deo lepih uspomena i sa zadovoljstvom se sećam posle 21 godine, kada smo naprvili neverovatnu stvar. Sada razmišljam o mladim generacijama, da one ponove Sidnej. Kao šef stručnog štaba i sportski direktor Vojvodine, cilj mi je da iznedrimo igrače koji će da nastave ovo što sada rade reprezentaivci Srbije, i to je taj nastavak priče, tradicije. Potrebno je nastaviti ono što je urađeno, to mi je prioritet u životu, da nastave sa istim uspehom.
Boškan ističe da su odbojkaški reprezentativci 2000. godine u Novom Sadu dobili pravi doček, koji su potpuno zaslužili.

- Bilo je fenomenalno, uživali smo sa navijačima, i zlato ne bi bilo potpuna satisfakcija bez njih. Što smo svi priželjkivali, dobili smo u Novom Sadu, ljudi došli, pozdravili nas i uživali sa nama. Godinu dana kasnije, Ostrava je bio nastavak te generacije koja je zadržala taj duh. U Češkoj smo nastavili, lično sam bio ushićen, neverovatno pun elana i ponosan što sam u prvoj postavi i osvojeno zlato sam doživeo iz tog ugla. Cela naša reprezentacija je bila nošena energijom sa kojom je osvojen Sidnej, jer smo kao ekipa, zadržali motive. Posle Sidneja otišli smo u svoje klubove i jedva dočekali novo okupljanje, sa novim motivom i nastavkom priče iz Australije, jer smo još mnogo toga hteli - zaključio je Boškan.

Veljko Petković: Sada to deluje nemoguće

VELjKO Petković se faktografski seća događaja vezanih za povratak iz Australije.

- Mi slećemo i ne znamo šta se zapravo dešava, jer smo imali veoma dug put, let sa dva aviona, silazimo na aerodrom, ne znamo gde idemo... Bio je mini doček na aerodromu, montažna pozornica, a zatim smo seli u autobus i krenuli za Novi Sad, jer je gro nas bilo odatle. Tamo je zaista bio prelep doček. Sada to zlato deluje kao nemoguće iz ove perspektive. Danas je teško otići na Olimpijske igre, dosta kvalitetnih ekipa igra u Evropi, pa bi samo plasman iz Evrope, značio ogroman uspeh.

BONUS VIDEO - Doček na balkonu Skupštine grada Beograda