NOVICA STAVLJA TAČKU NA KARIJERU: Pamtite me po igrama mojim

G.KELIĆ/N.ILjUKIĆ

16. 09. 2021. u 10:48

BILO je kroz bogatu dugogodišnju istoriju Partizana talentovanijih, kvalitetnijih i uspešnijih košarkaša, ali definitivno nije bilo onoga koji je u svom biću sadržao duh, smisao i veličinu slavnog kluba više od Novice Veličkovića (34).

Foto arhiva VN

Dugogodišnji kapiten crno-belih je kroz deceniju igranja u najdražem dresu postao njegov simbol, a danas će odigrati poslednju utakmicu u tim bojama, koja će ujedno označiti kraj njegove igračke karijere. U "Štark arenu" stiže aktuelni evropski šampion Efes (19.00).

Sa Novicom smo se našli na njegovom "terenu" - u Zemunu, u tačno 12.12. Kakve li prelepe simbolike! Prva stanica - osnovna škola "Majka Jugovića" koju je pohađao od prvog do četvrtog razreda (kasnije se prebacio u "Svetozar Miletić") i teren gde je započeo svoju košarkašku priču, u klubu Drvomarket 1996. godine, odakle godinu dana kasnije prelazi u Zemun.

Uzima prvi šut - cepa mrežicu. Uspomene naviru. Poznato lice se pojavljuje na terenu. Njegov prvi košarkaški trener Zlatko prilazi da se pozdravi. Uz to dobacuje Novici da svrati jedan dan da ga presliša "jedan na jedan".

Prvo što ga pitamo jeste da li je postojala ikakva šansa da nastavi još da igra. On na to decidirano odmahuje glavom.

BROJ 12

DRES sa brojem 12 u Partizanu je oduvek imao posebnu težinu. Toga je uvek bio svestan i Veličković.

- Još u Drvomarketu sam prvi put poneo taj broj na dresu. Uvek sam imao situaciju da neko već nosi 12, kao na primer u reprezentaciji ili Realu, pa onda uzmem 14. U Bambergu 21. Nikada se nisam borio za njega sa saigračima, ali sam uvek želeo da on bude moj.

- Ne, odluku sam doneo u toku prošle sezone, došao sam do svog maksimuma i sve preko toga bilo bi pogubno. Verovatno je i ovako, ali poenta je da sam dao bukvalno poslednji atom i to je to. Nisam razgovarao sa Željkom na tu temu - odmah na početku razgovora napominje Veličković pa dodaje:

 - Uzbuđen sam, zahvalan i počastvovan pred večerašnji meč. Drago mi je što se ovom utakmicom na neki način vrednuje sve što sam uradio u karijeri i Partizanu.

Drugo pitanje koje se nameće jeste šta nosi budućnost?

- Iskreno, strah postoji, šta i kako dalje, jer ulazim u nešto nepoznato. Mislim da je to donekle i normalno. Košarka je moj život, 25 godina sam bio opsednut njom. Naravno da bih voleo da i u budućnosti budem deo nje. Sad, lepša strana medalje je porodica kojoj sam falio svih ovih godina. Ovo leto je bilo prvo posle mnogo koje sam proveo sa suprugom i decom na moru, što je i te kako prijalo.

Foto arhiva VN

 

Igrao je u karijeri za madridski Real, Megu, Bamberg, Trabzon, ali se uvek osećao najbolje u dresu Partizana.

- Privilegovan si da u Partizanu igraš zbog tog osećaja koji ti navijači stvaraju. I kad je bilo dobro i kad je bilo loše, uvek je hala bila puna. To nema svako i ja sam uvek u tome nalazio emociju. Nije mi bilo bitno da li dolazi Panatinaikos ili Krka, motiv mi je isti, igraš pred 6.000 - 7.000 ljudi i moraš da se pokažeš. Partizanova publika zna da nagradi i prepozna borbenost. Da te natera na još više. Ta energija kasnije postane toliko zarazna da je prenosiš na druge. Emocija me je vukla i to nisam osetio nigde kao što sam u Beogradu. Publika me je oživela kada sam se vratio u crno-bele, zbog toga sam i našao motiv da i pored svih problema nastavim da igram - ističe novopečeni košarkaški "penzioner".

Odrastao na zemunskoj "kaldrmi" koja ga je u detinjstvu očvrsnula na način na koja samo ona zna. Ipak, kao ljude koji su ga oblikovali u čoveka i igrača koji je danas, ističe dva imena.

- Pored mog oca Milovana nisam imao strožeg pedagoga od Duleta (Vujoševića). Njih dvojica su u isto vreme bili striktni i pravični. Velika je sreća što sam ih imao u životu. Nisam smeo da kod Duleta dođem nespreman na trening. Moj roditelji me nikada nisu pitali za košarku. Bilo je bitno da ja obavim sve svoje školske obaveze, da tu ne kaskam, a sa druge strane puštali su me da uvek budem napolju bilo da je leto, kiša ili sneg. Nisam imao nikakav pritisak da moram da se bavim ovim ili onim. Samo je bilo bitno da završim sve za školu na vreme. Uvek sam osećao njihovu podršku po pitanju karijere. Takođe, da ne zaboravim Dudu Ivkovića koji mi je mnogo značio, u reprezentaciji mi je dodelio ulogu koja mi je prijala. Nalazi se u na posebnom mestu u mojoj karijeri, kao i Sale Kesar.

Foto arhiva VN

 

Mnoštvo trofeja i trenutaka sreće, radosti, ali i tuge. Teško je izabrati istaknuti ono najviše ili najmanje drago. Ipak, jedan koš mu je posebno obeležio igračke dane.

NAJBOLjA PETORKA

PLEJADA velikih igrača je prošla kroz Veličkovićevu karijeru, tako da mu je posebno teško da sastavi svoju najbolju petorku.

- Na plejmejkerskoj poziciji su to definitivno Tepa (Milenko Tepić) i Teo (Miloš Teodosić), momci sa kojima sam odrastao i igrao mnogo godina u reprezentaciji i Partizanu. Najinteligentiniji košarkaši sa kojima sam delio teren. Tripković je sigurno jedan od najboljih šutera sa kojima sam igrao. Na "trojci" su svakako Jan Veseli, jedna posebna "zverka". Sa 210 centimetra leti po terenu i može da igra bez prestanka. Kecman, uz Šuputa koji je bio malo tvrđi i znao je da me ukori. Tu treba sigurno napraviti mesta i za Miloja, Drobnjaka i Pekovića. Imam toliko dragih saigrača i iz inostranstva. Garbahosa mi je mnogo pomogao kad sam tek došao u Madrid. Sa Rejesom i Ljuljom sam često izlazio po klubovima i imali smo sjajan odnos. Ipak, uvek prednost dajem mojima - naglašava Novica.

- Sigurno koš koji mi je obeležio karijeru jeste onaj za pobedu protiv Panatinaikosa u top 16 fazi Evrolige u sezoni 2008/2009. Igrali smo četiri puta sa njima te godine. U prvoj utakmici kod kuće sam promašio trojku za trijumf. To je bio i prvi put da sam se našao u poziciji da rešavam utakmicu. Odigrali smo pik end rol gde sam ja promašio otvoreni šut. Rekao sam posle toga da će sledeća ući. I jeste, ali tada akcija nije bila crtana za mene. Peković je izgubio dribling, lopta je došla do mene, uzeo sam i pogodio šut preko Dijamantidisa.

Za momenat koji bi najradije zaboravio nema sumnju.

- Sa Partizanom svaki poraz, pogotovo onaj za trofeje ekstremno teško pada. Ipak, onaj koji mi je posebno ostao urezan u sećanje je onaj u polufinalu SP 2010. protiv Turske. Pogotovo što smo lepo rasli, godinu dana ranije uzeli srebro na prvenstvu Evrope. Taj poraz sam mesecima preboljevao. Ne znam koliko puta sam uhvatio sebe kako sedim zamišljen šta bi bilo da smo rešili neku situaciju bolje, da je svirao aut... Mislim da nam je to finale i te kako trebalo u tom momentu, da odmerimo snage sa tim Amerikancima pa šta nam bog da. Imali su stvarno dobru reprezentaciju, igrali su na tom šampionatu Rouz, Durent, Lav, Vestbruk...

Idemo dalje sa čeprkanjem kroz sećanja. Najteži igrač za čuvanje?

- Na treninzima je to definitivno bio Dejan Milojević. Čuvati njega bio je Sizifov posao. Od protivničkih igrača mi prvo na pamet pada Matjaž Smodiš. Takođe, Pao Gasol. Delovalo mi je da taj čovek ne može da se zaustavi. Bilo je dosta velikih igrača protiv kojih sam igrao, a ima i onih protiv kojih mi se nikada nije ispunila želja da igram kao što je Dirk Novicki.

Upečatljiv, ali ne baš srećan deo Novičine karijere je svakako povreda kolena u madridskom Realu koja mu je karijeru okrenula naglavačke. Pogledom sa ove distance, možda je i za to postojao neki viši razlog.

- To je najteži trenutak u mojoj karijeri. Saznanje da ću morati četiri meseca da nosim štake, a još toliko da naučim ponovo da trčim je bilo devastirajuće za mene. Prelaziš iz situacije kada igraš za Real na najvišem nivou evropske košarke u situaciju da iznova učiš da hodaš. Zbog toga sam bio prinuđen da menjam svoj stil igre, gde više nisam mogao da radim stvari koje su mi ranije bile uobičajene i da moram da kalkulišem.

Foto arhiva VN

 

Sve je to sada iza njega. Posle svega, osećaj ponosa i zadovoljstva preovladava. Baš kao u navijačkoj pesmi posvećenoj njemu - "mi ostaćemo ovde punog srca i ponosnih lica, da širimo mit o jednom dečku koga zvali smo ubica". Nasleđe Novice Veličkovića u Partizanu i srpskoj košarci nikada neće iščeznuti iz zaborava.

- Bilo bi mi drago da se o meni priča kao o sinonimu borbenosti. Uvek sam se trudio da ne budem loš primer nekome, da pokažem kako se bori za sebe i klub. Jedan dan će verovatno i mojim klincima pričati da je njihov tata igrao košarku na određeni način i nadam se da ću po tome ostati prepoznatljiv - završava Veličković.

Od trošnih parketa u sali svoje osnovne škole, do prepunih tribina "Arene" i "poslednjeg plesa" kapitena Partizana prošlo je tačno 25 godina. Pred nama su događaj i karijera za pamćenje.

LIČNA KARTA

Ime i prezime: Novica Veličković

Datum i mesto rođenja: 5. oktobar 1986. (Beograd, Srbija)

Klubovi: Drvomarket (1996-1997), Zemun (1997-2001), Partizan (2001-2009, 2016-2021), Real Madrid (2009-2012), Mega (2013), Bamberg (2013-2014), Trabzon (2014-2016)

Trofeji: 3 puta ABA liga, 5 puta domaća Superliga, 5 puta Kup Radivoja Koraća, jedan Kup kralja

Priznanja: Zvezda u usponu Evrolige (2009), MVP Superlige Srbije (2009), MVP Kupa Radivoja Koraća (2009), MVP fajnal-fora ABA lige (2009)

Reprezentacija: srebro (EP 2009), zlato (EP U-20 2006), bronza (EP U-20 2005)

Pogledajte više