SEĆANJE NANIJA NA ŽIVOT U SIROMAŠTVU: Na sve se čovek naviken, ali na glad nikada
Kada se rodiš i rasteš u siromaštvu, a sudbinski put te odvede do zvezda i bogatstva imaš razloga da slaviš život i da mu budeš zahvalan, ali teško bilo šta možeš da zaboraviš. Baš je tako izgledao razvoj fudbalera Nanija i kada se pročita njegova priča objavljena u “Players tribune” shvati se da ništa nije zaboravio iz svoje teške prošlosti.
Nani foto: EPA
Iako je nosio dres Sportinga, Mančester junajteda, Valensije i Lacija priznaje da uprkos svom luksuzu život mu nije bio naivan.
- Jednog dana sam, još kao dete, postao svestan da je Bog izabrao mene da budem fudbaler. Ali moja priča počinjegladovanjem. Živeo sam sa majkom i osmoro braćei sestara u kući koja je imala rupe u podu iz koje su izlazili pacovi i gušteri. Kada bi padala kiša krov smo promenili plastikom. Nismo imali ništa da jedemo, borili smo se za živote... - priča Nani.
Jedan od starije braće došao je na ideju kako da dođemo do novca. Otišao je na Zelenortska ostrva, odakle potiče poreklo Nanijeve porodice, i meseci su prolazili on se nije oglašavao ni pojavljivao.
- Previše sam ga voleo da bih bio besan na njega, ali njegovo odsustvo je mojoj majci priličnootežalo život. Ostala je sa četiri kćerke i pet sinova, od kojih sam ja bio najmlađi. Morala je da se stara o svima nama. Živeli smo u mestu blizu Lisabona. Sve je radila samo da bi nas prehranila. Pevala je, radila u restoranu, čak i u vatrogasnoj stanici – seća se Nani teških dana.
Majka je posle nekoliko godina upoznala čoveka kod kog se preselila cela porodica, a uslovi za život bili su još gori.
- Posle nekoliko godina majka je upoznala novog čoveka. On nije hteo da živi u našoj kući, nego je tražio da se preselimo u njegovu koja je bila u još gorem stanju. Nas desetoro je delilo jedno kupatilo, jednu dnevnu sobu, jednu kuhinju... Spavao sam na kauču. Na sve sam se navikao, skoro na sve. Jedina stvar na koju nikad čovek ne možeteda se navikne je glad - kaže Nani. Nani foto: EPA
Teško je objasniti kontantan osećaj gladi:
- Svi kažu "pogledajte jadnu decu u Africi", ali ne urade ništa povodom toga. Ko je osetio glad, toliko da mu usta budu suva, stomak da vrišti, a telo bude toliko slabo da ne može ništada radi, on zna o čemu pričam. Jednog dana me je moj, pet godina stariji, brat pitao: Zašto ne odemo u bogati deo Lisabona datražimo hranu? Imao sam 10 godina i nisam bio siguran da je to pametna ideja. Ali Paulo je znao da će oni imati višakhrane. Bio sam zapanjen. Davali su nam krekere, supu, hleb, kupovali nam hranu. Čak smo stekli i nekogprijatelja. Mislim da smo im se dopali jer nismo krali, nego smo bili iskreno gladni.
Seća se Nani dobro jednog događaja iz Lisabona:
- Jednog dana dok smo igrali fudbal moj brat Paulo je ušaou piceriju i tražiopicu, rekli su da nemaju. Međutim, neka žena nas je pozvala i dala nam picu. Kakav ukus! Ljudi ćemisliti da preterujem, ali garantujem vam da i dan danas mogu da osetim ukus te pice. Žena nas je pitala šta radimo i rekli smo da igramo fudbal, pa nas je pozvala da dođemo i sutradan... Gledala nas je dok igramo fudbal i rekla nam: Slušajte, imam jednog prijatelja, profesionalnog fudbalera. Možda možeda vam pomogne. Prijateljje bio, ni manje ni više, Marko Aurelio. I tako smo tražilipicu, a dobili probu u jednom od najboljihklubova u Portugalu – u Sportingu.
Kaže Nani da je Paulo, za razliku od njega, na probu sa Sportingom zakasnio čak mesec dana i time ističe da se po mnogo čemu razlikuje od braće.
Paulo je bio talentovaniji fudbaler, ali je Nani bio vredniji i disciplinovaniji. Luis Nani je posle duge evropske karijere otišao u Ameriku i sada sa 33 godine igra u MLS za Orlando siti.