DOBAR ČOVEK, SJAJAN TRENER, VRSTAN NOVINAR: Dušan Đorđević, trener koji je Zvezdi otkinuo pet bodova, jedinstvena pojava u srpskom fudbalu

Plemenit ljudski materijal, dobrodušan, čist i neiskvaren, poput vitezova i junaka Sjenkjevičevih romana. Daleko od toga da je dobar a naivan. Kada zatreba, oštar je i pravičan, na fudbalskom igralištu dominantan i beskompromisan. Ako ga tu isprovicirate i naljutite, bolje mu se sklonite s puta.

Sigurno je mogao da bude vrhunski sportski novinar, kao njegov otac Petar Đorđević Čane, doajen "Sporta", isto tako i bivši fudbaler. Međutim, Dušan se nije zadržao u žurnalistici, jer su ga teren i fudbal uvek vukli snažno, kao magnet. Reći da je fudbalski fanatik, bilo bi grubo. Naš Đole je iskreni fudbalski zanesenjak, poput matematičkih genijalaca koji posvećeno i radoznalo prilaze svakom novom zadatku i problemu. Kao trener je dugo i istrajno išao korak po korak, od omladinaca, najnižih liga, usput se edukovao, završio sve Pro licence...

Borio se, sazreo i probio do naše najjače Superlige. Pa, ako se još pitate ko je taj lepo vaspitani, kulturni i skromni trener, koji je prvo sa uspehom vodio Čukarički, a sada je sa Radnikom iz Surdulice zadao teške muke Crvenoj zvezdi, pokušaćemo da ga do detalja predstavimo. Sa najvećim zadovoljstvom, kao što se svi mi koji ga poznajemo od srca radujemo što je na pravom putu da se u svojoj voljenoj profesiji pokaže i dokaže u najlepšem svetlu, ostvari svoje snove.

U tek završenoj jesenjoj sezoni, Đorđević je najviše upamćen jer je sa Radnikom napravio dve vezane super senzacije protiv Crvene zvezde - u Surdulici pobeda (2:1), a na "Marakani" remi (1:1). Kada je pre nekoliko dana svratio u svoje "Novosti, prijatelji partizanovci su ga izgrlili, istapšali i srdačno mu čestitali, pogotovo što znaju da je Dule - zvezdaš!

- Ponekad pročitam šta piše na društvenim mrežama, bacim pogled na komentare i kad pobeđujemo i kad izgubimo. I negde sam baš video optužbu: "Evo ga ovaj Dušan Đorđević, grobarčina jedna. Sada sam profesionalac, ne mogu da kažem da sam fanatik, pogotovo u ovim godinama. Kao klinac sigurno sam bio veliki Zvezdin navijač. Odrastao sam gledajući Zvezdu, a Pižona i Duleta Savića sam doživljavao kao božanstva. Imao sam sreću da su me i trenirali jedno vreme u mladom timu crveno-belih. Međutim, i ranije sam, a posebno sada kao trener, u Evropi navijao isto i za Zvezdu i Partizan, kao i za sve ostale naše klubove - iskreno kaže Đorđević u razgovoru za "Novosti".

Crno-beli će na proleće gostovati u Surdulici, trener Radnika im već sada poručuje da im neće biti lako.

- Nisam pretio nikome ni ranije, jednostavno tako shvatam i doživljavam sport. Ukoliko ostanem u Surdulici, ja ću protiv Partizana namestiti ekipu da se lavovski bori, pa ako je protiv Zvezde dala maksimum, da to bude još više protiv Partizana. To je sportski, kod nas u Srbiji najveći je izazov igrati protiv naših fudbalskih velikana, nema nikakve dileme da ćemo i u utakmici sa crno-belima žarko želeti da pobedimo.

Bombastični naslovi u stilu "Novinar pobedio Zvezdu" nisu mu prijali.

- To je bilo potcenjivački prema našem najtrofejnijem klubu. Nisam bahat niti euforičan, samo sam realno rekao da je ta pobeda bila čudo, jer je teško savladati Zvezdu ili Partizan u Srbiji. Još je pred meč sa crveno-belima Radnik bio baš u problemima sa povredama. Ali, desilo se tada da su igrači imali ogroman motiv, dali su što mogu i što ne mogu. Sutradan me je zvalo bar deset novinara, iz raznih medija i portala. Moje vaspitanje je takvo da nisam nikoga odbio, samo što sam svima na početku razgovora rekao da neću ništa da u tekstu bude grubo, da ne ispadne da sam rekao nešto ružno ili bezobrazno, jer neki mediji a i ljudi znaju često u takvim situacijama da pređu granicu ukusa.

A onda, kada se najmanje očekivalo, Radnik je bio koban za aktuelnog šampiona i na njegovoj "Marakani".

- Zvezda nas je dočekala posle Brage, na Stankovićevoj stotoj utakmici. Sve je nagoveštavalo da će nas ubedljivo pobediti, domaćin je pripremao slavlje, a mi smo bili na meniju. Rekao sam igračima, hajde da bar izgledamo dobro, da pružimo žestok otpor, da se svidimo ljudima. Ovde na "Marakani" su gubile najbolje ekipe na svetu, gledao sam kako su padali Real, Bajern... Nije sramota da se izgubi, ali jeste ako budemo kilavi i ne damo maksimum. Da pokažemo na šta možemo da ličimo. Naravno, bila nam je potrebna i doza sreće, jer da je Zvezda dala drugi gol, utakmica bi otišla u drugom pravcu.

Ispostavilo se da je ovaj remi napravio ogromne probleme Zvezdi.

- Ne likujem, niti mi je prijatno kada čitam da je Radnik izazvao potres u Zvezdinoj svlačionici, da je možda bilo i nekih sukoba. To je i normalno da u tako velikom klubu posle neuspeha uđe nervoza, jer je svaki izgubljeni bod veliki i svaka godina bez vrhunskih rezultata loša. Izuzetno cenim golmana Milana Borjana, poslednjih godina je ikona Zvezde, a šta tek da kažem za Dejana Stankovića, koga sam gledao uživo protiv Kajzerslauterna i divio se njegovoj vrhunskoj karijeri. Radnik se samo sportski borio, kao što će se uvek boriti.

Ovakav viteški stav Dušan je stekao u porodici, vaspitanjem u najčistijem sportskom duhu. Roditelji su mu bili vrhunski sportisti, majka Milica je bila rukometašica, a otac Petar Čane, kao i on sam, i fudbaler i novinar.

- Kao igrač, moj otac je bio vezan za OFK Beograd, a posle toga ceo radni vek za list "Sport. Sa "romantičarima" je osvojio dva Kupa Jugoslavije, a sa reprezentacijom zlatnu medalju na Univerzijadi u Dortmundu. Njemu je Moša Marjanović bio trener u omladincima, pa ga je prebacio sa još nekoliko talentovanih igrača u prvi tim u kome su tada bili Toma Kaloperović, Lazar Tasić... 

- O čuvenom Moši je uvek pričao kao o velikom čoveku i treneru. Ima ta jedna zajednička slika posle osvajanja Kupa 1955, kako igrači Mošu nose na ramenima, sa divljenjem ga gledaju. Eh, kada bi i mene barem malo moji tako gledali.

Čane Đorđević je zbog povrede u 26. prestao sa fudbalom, završio je Filološki fakultet i ubrzo se zaposlio kao novinar u "Sportu.

- Izveštavao je sa četiri Svetska prvenstva u fudbalu, na jednom je upoznao Pelea, što je i meni imponovalo, pa sam mogao da se hvalim drugarima. Naš kućni prijatelj je bio Miljan Miljanić, kao i brojni poznati ljudi iz sveta sporta. Mnogi od njih nisu ni znali da i ja igram fudbal. Apsolutno je bilo takvo kućno vaspitanje i vreme da je bilo prosto nezamislivo da te neko gura, protežira. Roditelji su me pustili da se sam opredelim i borim. Sa 12 godina sa drugarima sam otišao u "22. decembar", posle toga probao sam omladinsku školu Radničkog sa Novog Beograda. Tamo je trener bio Tika Marković, legenda kluba i veliki Čanetov rival na terenu. Posle godinu dana pitao me je što mu nisam rekao čiji sam sin, a onda se nasmejao kada sam mu odgovorio:

- Mislite li čika Tiko da bih ja bio bolji fudbaler da sam vam rekao ko mi je otac.
Dušanova fudbalska karijera nije tekla glatko, iako joj se posvetio čitavim bićem. Doživeo je prelom noge, dve operacije su ga dugo odvojile od terena. Paralelno je počeo da se dokazuje u novinarstvu.

- Kada sam napunio 21 godinu igrao sam u Obiliću, tadašnjem trećeligašu koga je moja generacija uvela u viši rang. U to vreme se pojavio oglas u "Novostima" za honorarne saradnike. Ćale mi je rekao - dobro je da nije "Sport", možeš da vidiš da li te to zanima. Zadao mi je i da napišem neki tekstić, vest, pa kada je pročitao, samo je rekao "dobro idi, naučiće te tamo". Obožavao sam sport i fudbal, ranije smo sve gledali od skijanja, rukometa, odbojke... Hteo sam da probam. U sportskoj rubrici "Novosti" urednik je bio Vojmir Jovšić Jovša, primio me je i tako sam postao honorarac. Više puta sam se tada, kao i svi početnici vraćao sa tekstom u kanti.

U životu mladog fudbalera i novinara ukrstila se jedna anegdota.

- Kada sam se malo izveštio u novinarstvu, jedno šest, sedam meseci sam pratio fudbalski klub Partizan. Nešto kasnije sam dobio poziv trenera Boška Antića da dođem kod njega da igram za Radnički iz Niša. Ponudu sam prihvatio sa zadovoljstvom i zbog toga rešio da pauziram sa poslom u "Novostima". Vrlo brzo Radnički je igrao na JNA i namestio sam gol u drugom poluvremenu. Izgubili smo sa 4:1, crno-beli su tada imali sjajnu generaciju sa Nađom, Kežmanom, Trobokom, a predvodio ih je trener Ljubiša Tumbaković. Bili su baš dobri.

Po povratku iz Niša, žurnalistika je dobila prednost.

- Posle bombardovanja 1999. znao sam da će teško biti nešto od ozbiljnije fudbalske karijere, prihvatio sam pozive manjih klubova. "Novosti" su pokrenule list "Tip", a ja sam kao novinar dobio stalno zaposlenje. U karijeri sam igrao za Dorćol, Obilić, Zemun, BASK, Čukarički, Zvezdaru, Radnički Niš, Rudar Kostolac, malo je falilo da se oprobam i u Kini. Pred kraj se desio se Milutinac, dali su mi da vodim tim i budem trener-igrač. U pet kola ostarili smo pet pobeda i tu se probudila iskra. Plasirali smo se u viši rang, ljudi oko mene su počeli da pričaju: "tebi ovo ide, leži ti". Prešao sam u IMT gde sam takođe bio igrač trener, pa sam vodio kadete i uporedo završavao licencu sa licencom, C, B, pa A... Bio sam i u Grafičaru, IMT, išao u Vranić i Zmaj, kasnije u Bežaniju i Surčin.

Ništa nije teško kada se nešto radi sa velikim entuzijazmom i požrtvovanjem.

- Imao sam isti izazov i kada sam bio u petoj ligi, dolazio sam kao i sada prvi na teren, da pripremim trening. Na fudbal sam uvek gledao kao na jednu mnogo ozbiljnu ljubav kada je u pitanju posao. Pošto nemam zaleđinu, znao sam da moram da budem jedan od najboljih ili najbolji, da bih išao dalje i napredovao. Dešavalo mi se kad sam trenirao omladince Lokomotive iz Makiša da odem na trening rano, pa na posao, pa opet na trening i uveče, kada bi se završavao broj da još jednom dođem u "Tip". Sreća je bila što su kolege imale razumevanja, a i posao je bio takav da možeš da završiš svoj deo, a da nisi stalno prisutan.

U Superligu je ušao dobro potkovan, prvo kao pomoćni trener Aleksandru Veselinoviću.

- Veselinović i ja se znamo iz škole, pozvao me ja kada je preuzeo Vojvodinu, posle toga i Čukarički. Kada je otišao u Emirate pet meseci, bio sam spreman da preuzmem Čuku. Ušao na mala vrata, na mišju rupu, bilo mi je bitnije kako ću da izađem. Ponosan sam na taj period. Nisam izašao kroz trijumfalnu kapiju, ali sam ostvario neke istorijske uspehe. Prvi put smo igrali treće kolo evropskih kvalifikacija, drugi je put osvojeno treće mesto, osvojen najveći broj bodova, pobeda u sezoni, postignut najveći broj golova. Kada je došlo do razlaza, bio sam svestan da će me zvati neko ko je u problemu. Javili se ljudi iz Radnika, bili su uporni, korektni. Brojne povrede su nas desetkovale. U klubu su bili raspoloženi da pomognu, igrači su željni rada i napredovanja tako da smo krenuli korak po korak. Negde smo se malo pomerili, Radnik je dobio neku fizionomiju, spremićemo se da na proleće budemo mnogo bolji.

Stamenković "visi" za Partizan

STRELAC izjednačujućeg gola protiv Zvezde Bogdan Stamenković zamerio se treneru Đorđeviću zbog izjave posle utakmice da je partizanovac i da se nada da će njegov pogodak doneti titulu Partizanu.
- Ne sviđa mi se to što je rekao, on je profesionalac i trebalo bi protiv svakog rivala da igra isto. Sve je ispalo malo klinački, ponela ga emocija. Iskreno, posle te izjave, ako budem i dalje trener Radnika i on bude tu, verovatno na njega neću računati protiv Partizana - oštar je Đorđević.

Poverenje ključ uspeha

ĐORĐEVIĆ ima jasnu fudbalsku filozofiju i viziju.
- Uživam dok radim i drago mi je što mogu da u ovoj profesiji spajam ljubav i inspiraciju. Volim da moje ekipe izgledaju agresivno, da ako mogu, ne dam protivniku mnogo, da ga pritisnem, možda i sa malo rizika. Uvek sam se trudio da karijeru gradim poštenim radom, poštenim odnosima. Potpuno sam iskren i direktan i na tome zasnivam odnos sa igračima. I kad je lepo i kad je ružno, obraćam se svima direktno u oči, ovim ili onim tonom. Poverenje je ključ uspeha. Čini mi se, kad se dobro upoznam sa ekipom i kada to prepoznaju, da to igrači znaju izuzetno da cene. Da nema skrivalica, nema laži i da sve te zamerke ili pohvale su usmerene ka napretku i ka uspehu.

U kopačkama kod bake

DOBRO se Dušan seća najdražeg poklona iz detinjstva.
- Sećam se mojih prvih kopački, doneo mi ih je otac iz Nemačke 1974. kada je izveštavao sa Mundijala. Imao sam četiri godine i bio sam presrećan, jer takve u Beogradu nisu mogle da se kupe. Nisam ih skidao, nosio sam ih i u farmerkama. Baba je živela na Slaviji, a ja sam kloparao po gradu kada smo išli da je posetimo. Kasnije sam obavezno sa kopačkama i loptom gledao Zvezdine utakmice.