POČIVAĆE PORED OCA DRAGA: Vrhunskog pevača Marinka Rokvića na večni počinak ispratiće porodica i prijatelji

V. M. P.

10. 11. 2021. u 09:42

JEDAN od najvećih interpretatora srpske narodne muzike Marinko Rokvić, koji je u 67. godini preminuo od raka pankreasa i čija je sahrana zakazana za četvrtak, na Novom bežanijskom groblju u Beogradu, počivaće u porodičnoj grobnici, pored oca Draga, koji je tu sahranjen pre 24 godine.

Foto Arhiva "Novosti"

Drago je bio jedna od stotine hiljada žrtava bezumnog rata, čiji je uzrok bio raspad SFRJ. Očeva smrt 1995. bila je najteži trenutak u životu čuvenog pevača. Nije mu bilo do posla, muzike, pesme, televizije, smeškanja i intervjua...

- Moj otac Drago dočekao je pod stare dane strašan kraj - ispričao je 1997. Marinko Rokvić.

- Kada je 1995. krenula ofanziva hrvatsko-muslimanskih snaga, moj otac se tog dana vratio u Bosanski Petrovac gde je živeo i gde sam ja rođen. Iako su mu tamo rekli da narod masovno beži, on se vratio svojoj kući autobusom koji je evakuisao taj jadan narod. Majka Bosa je uspela da prebegne u Beograd, a usput se mimoišla sa Dragom koji je otišao u Bosanski Petrovac, gde mu se izgubio svaki trag. On nikada nikome nije učinio nikakvo zlo, pa je verovao da ni njega niko bez razloga neće dirati. Čuo sam da su muslimani ušli u to selo, ali smo pored informacije da je ubijen, koji smo dobili od nekih ljudi iz Crvenog krsta, imali i informaciju da je u muslimanskom logoru. U toj nadi živeli smo godinu i po dana, pokušavajući da stupimo u kontakt sa njim. Nažalost, pronađen je ubijen, u zajedničkoj grobnici. Mučenički je stradao. Bio je mučen, i na kraju je zaklan. Za dve godine, koliko je ležao u zemlji, njegovo teleo nije bilo trulo i ostalo je čitavo.

Lepa Lukić, Ekstra Nena i Marinko, Foto Arhiva "Novosti"

Očeve posmrtne ostatke sam sa porodicom preneo u Beograd, gde je i sahranjen.

To je bio jedini razlog zašto Marinko Rokvić, posle rata, nikada više nije hteo da peva u Bosni i Hercegovini, iako su ga zvali da održi koncerte u Sarajevu, Tesliću, Mrkonjić Gradu...

Karijeru je započeo sa 19 godina, pun snage i želja. Najviše je pevao u hotelu "Toplica" u Beogradu, sa drugarima Jocom, Labudom i Zoranom. Posle godinu i po takvog pevanja, snimio je i prvu ploču. Nije uspeo preko noći, već se probijao natenane, uz mnogo strpljenja.

- Mislim da je tako bolje - primetio je Rokvić jednom prilikom.

- Svi su govorili da dobro pevam, da dobro izgledam, ali da mi nedostaje hit koji bi me izbacio u prvi plan.

Dobro je što se to nije desilo na početku karijere, ovako je sve došlo na svoje mesto, a ipak, na vreme. Tada nisam bio još zreo da podnesem slavu, novac i sve što ide uz to.

Možda sam mogao postići i više, ali ne treba tražiti preko hleba pogače. Da sam imao mašineriju iza sebe, možda bih pre izbio u prvi plan, samo, pre bih i pao. Ovako, uvek sam bio vrhu, i tu ću i ostati.

SAMO DVA KONCERTA U BEOGRADU

VRHUNSKI pevač je četiri decenije karijere obeležio koncertom u beogradskom Sava centru početkom juna 2015. godine, koji je otvorio pesmom "Polomio vetar grane", za koju je zbog savršenog sklada divnog teksta, muzike i aranžmana, smatrao da je jedna od najboljih koje je ikada snimio. Tom prilikom je rekao publici da je uzbuđen što će zajedno proslaviti prvih 40 godina uzajamnog poštovanja i ljubavi, a za drugih 40 će se već dogovoriti. Takođe, zahvalio se i 20 godina starijoj sestri od strica Gogi, koja je uočila njegov talenat i dovela ga iz Bosanskog Petrovca u Beograd. Ono što je zanimljivo je da je, pre toga, Marinko poslednji solistički koncert u Beogradu imao 30 godina ranije, 1985. u dvorani Doma sindikata.

"DEČKO NEMA NI GLASA, NI SLUHA"

KADA se, po završenoj osnovnoj školi, Marinko preselio u Beograd kod sestre od strica, želeo je da upiše solo-pevanje u Muzičkoj školi "Stanković", ali je, prethodno, morao da položi prijemni ispit.

- Tipično za klinca iz provincije, nova sredina, gužva pred vratima prostorije gde se polagao prijemni ispit, nedoumica oko ishoda - sećao se svojih početaka Rokvić.

- Stajao sam i osluškivao šta se događa sa druge strane vrata. Svi su pevali neke dečje, školske pesmice, pa sam pomislio da ako počnem da pevam neku narodnu pesmu, reći će - seljak!

Odlučio sam se za nekakvu školsku pesmicu. Da skratim, nisam uspeo. Kada je moja sestra ušla unutra da proveri kako sam se pokazao, rečeno joj je: "Znate šta, dečko nema ni glasa, ni sluha". Nikada to neću zaboraviti. Ipak, položio sam ispit, ali na drugoj klasi - klarinet. Taj drugi profesor pokazao je više od običnog iznenađenja kada sam mu otpevao pesmu Mehe Puzića "O, majko, majko" i primio me je.

Pogledajte više