U SRBIJI SU ME UVEK SJAJNO PRIHVATALI: Cenjeni kantautor iz doba Jugoslavije, Vlado Kreslin, za "Novosti"

Činjenica je da popularnost sunarodnika iz Slovenije Zorana Predina nije stekao, ali, nisu retki posvećenici koji upravo Vlada stavljaju na sam vrh. Što kao solo izvođač, što u grupi "Martin Krpan", ili kroz "Beltinšku bandu", "Male bogove", mnoge njegove žanrovski šarolike pesme su ušle duboko u narod. Kreslina je, poput brojnih kolega, pogodilo sve što se dešava oko korone.

- Kad je počelo sve to, u martu 2020, video sam Italijane kako pevaju na balkonima - priča Vlado za naš list.

- Onda sam uzeo gitaru, stao na svoj balkon i rekao: "Zapevaću i ja jednu italijansku", kao čin solidarnosti. Drugi dan sam rekao sebi, vidi, ovo će da traje neko vreme, pa sam zasvirao Satisfaction. Svake večeri sam, 50 dana, izvodio po jednu pesmu. U tom prvom talasu svi smo mislili da će da traje do juna prošle godine, i da će zatim da bude super. Posle je, međutim, usledila depresija. Vidim da ste vi u Beogradu dobro radili sa vakcinama. Moji prijatelji su dolazili kod vas zbog toga.

Opisuju vas kao folk-rok muzičara. Taj termin je, tokom decenija, menjao značenje?

- Pitali su ne nedavno kad sam se navukao na folk. Kažem - kao i svi, '68. Mene za to vezuju jer sam, više iz zafrkancije, počeo da sviram sa muzičarima iz svog sela. Snimali smo mađarske šlagere, tužne nedelje... Čak je moj otac snimio "Bele ruže, nežne ruže". Oživeo sam neke prekomurske pesme. I moja autorska linija ima taj miris. Meni je to "folk" u redu, što da ne.

Kantautorska scena Slovenije je, u vreme Jugoslavije, bila izuzetna?

- Oni su i dalje kod nas veoma jaki. Nažalost, nisu poznati u Srbiji, jer mi sa našim jezikom teško prolazimo. Vaša i naša deca sada komuniciraju na engleskom, što je katastrofa. Ja sve moje, kroz "Alana Forda", održavam na srpsko-hrvatskom. Ako to ne znate, nećete razumeti toliko humora. Mi, Slovenci, nismo timski jaki. U sportu smo, recimo, dobri tamo gde smo sami. U redu, tu je i košarka. Meni je super u bendu, ali i samom. Tad si nezavisan. Mi smo svi pasli na polju koje su preorali Marko Brecelj, Tomaž Pengov, Tomaž Domicelj... Za mene, Brecelj je bio taj koji je preokrenuo svašta - ne samo u slovenačkoj, već u jugoslovenskoj muzici.

Smrt Đorđa Balaševića vas je, sigurno, jako pogodila?

- Kako da ne. Sa njim sam svirao zajedno na velikom koncertu u Sarajevu posle rata, 2000, gde su bili izvođači iz svih republika bivše SFRJ. Vlada Divljan je bio moj gost u Cankarjevom domu...

Žalite što niste više poradili na popularnosti u Jugoslaviji?

- To mi je jedino žao, što nisam napravio veću karijeru na Balkanu. Uvek kad dođem, publika je otvorena i odmah me razume.

Jeste li jugonostalgični?

- Šteta što, kulturno, ne možemo da živimo na istom prostoru. Države se zatvaraju kao tvrđave. Ja gledam srpske, hrvatske, bosanske filmove. Volim Balaševića, sevdah. Da li je to jugonostalgija?

DOKUMENTARAC KAO "ROUD MUVI"

DOKUMENTARNI film o Kreslinu, "Poj mi pesem" (2018), nedavno je prikazan na "Danima slovenačkog filma" u Beogradu.

- Ne mogu da budem objektivan, ali moji prijatelji kažu da je dobar - veli za naš list Kreslin.

- Utisak je kao da si na koncertu. Režiser je stavljao cele pesme, snimljene na različitim mestima. Nije tipičan dokumentarac, gde bi me moji prijatelji hvalili. To je neka vrsta "roud muvija", a razlog je što nismo imali mnogo para. Veliku, pravu kameru mogli smo da koristimo samo sedam dana. Uvek kad smo se vozili Prekomurjem, iz Ljubljane, onda smo razmišljali - ako idemo dva sata tamo, dva nazad, a kameru platimo na dan, hajde da se snimamo i tokom vožnje.