GLUMAC MAĆEŠIĆ AUTOR CECINIH I BRENINIH HITOVA: Zamenjivao sam Tatića i Cvejića u istoj predstavi
JEDINSTVEN, decenijama u mnogim sferama uspešan, a široj javnosti gotovo nepoznat.
Foto V. Danilov
Takva je sudbina Borisa Maćešića, čoveka neobične karijere. Kao glumcu, specijalnost mu je bila da uskače, kad zatreba, u tuđe uloge. Kao muzičar, ponosi se što njegove pesme izvode brojne zvezde, pre svega, narodne muzike. Sasvim treća priča - radost sa decom, u kostimu Deda Mraza. Uz sve to, Boris ostade skroman, povučen. Prostodušan, čovek iz naroda, koji nije hrlio za slavom, iako je na to imao apsolutno pravo.
- Počeo sam kao statista, i ponosim se tim - priča za "Novosti" Maćešić prvo o glumačkim danima. - Scena me je oduvek privlačila, pokojni Ljuba Tadić me je uzeo pod svoje. U JDP sam od 1971. do 1980. bio "rezervni igrač". Kad god treba neka manja rola - evo Borice, tako su me zvali. Svaku ulogu koja je pisana ja sam gledao, jer mi je bilo predodređeno da budem na stendbaju.
O MENI BI JEDAN FILM BIO MALO
NABRAJA Boris da je, tokom bogate karijere, bio i voditelj i humorista:
- Miroslav Ilić, Nedžad Salković, pokojni Toma Zdravković, govorili su mi "Posle tebe mogu svi da bleje". Snimio sam onomatopeje za Radio Beograd... Pitanje je da li bi i jedan film o meni bio dovoljan.
Uz takvu poziciju, neobičnih situacija je napretek.
- Saopštavaju mi da ću, na "Niškim susretima", igrati, umesto Josifa Tatića, u predstavi "Učene žene" Molijera. Rahela Ferari, Slavko Simić, Mrgud Radovanović, strašna ekipa. Udari grom iz vedra neba, Branko Cvejić imao saobraćajnu nesreću, ne može da dođe do Niša. Kažu mi da i u njegovu ulogu moram da uskačem. Na brzinu su me presvlačili, usput sam čitao tekst. Publika je bila oduševljena, a meni su se, posle predstave, noge tresle.
Foto V. Danilov
Nisam bio svestan da sam sve to odradio. A u Požarevcu smo igrali "Bubu u uhu", nastupio sam umesto Cige Milenkovića. Pričam, a Voja Brajović i Rada Đuričin treba da uđu. Voja se sagne i kaže, "Borice, pukle mi pantalone, produži". Ja nastavim da pričam, publika se smeje, skandira. Oni se deru da su završili pantalone, ništa ja ne čujem. Na kraju kažem "Izgleda da moram da idem sa scene, nastaviću drugi put da vam pričam".
Ističe Maćešić da je igrao pored brojnih velikih glumaca, ali...
- Sve je to malo u odnosu na ono veliko što sam poklonio deci kao Deda Mraz, i dinara jednog im nikad nisam naplatio - jedino kad se slikaju. Ljubav prema deci, najiskrenijoj publici, uzvraćena mi je do besvesti. Grle te, ljube, vole, slušaju. Prvi kostim mi je dao Moris Levi, a nastupao sam sa Tripom Simonutijem i Brankom Veselinović. Okrenuo sam se, zatim, muzici. Moja majka je pisala divne tekstove - između ostalih, za Tozovčevu "Ovamo cigani". Meni je 1979. napisala dva teksta, pa sam snimio singl sa numerama "Zapamtićeš moga ćaće sina" i "Na prelo nas cure zovu".
Godina 1980. mu je, kaže, bila najlepša.
- Pozorištu sam morao da kažem "doviđenja". Snimio sam prvu pesmu o caru Lazaru, "Kosovski božur". Pet radio-stanica je zatvoreno zbog nje. Tad se nije smelo pevati ni o njemu, ni o vojvodi Sinđeliću. Kasetu sa tom pesmom "Jugoton" je prodao u 100.000 primeraka, bio sam tad veliki junak. Imao sam 25.000 ljudi na koncertu u kasarni "Maršal Tito" u Prištini, gde su bili i Goca Lazarević, Beki Bekić...
BAJRAMOVIĆEV "KASAVAKI"
NAVODI Maćešić interesantan primer, vezan za pokojnog velikana Šabana Bajramovića:
- U jednoj pesmi je trebalo da kaže "kada kupim kavasaki". Iz zezanja, on kaže "kasavaki". Kad je došao na snimanje - ne može nikako drugačije nego "kasavaki". Plakali smo od smeha.
I dan-danas mi kroz glavu prođu ti aplauzi, ljubav prema Kosovu. Pitaju me što se ne reklamiram. Ne vredi - zloba na estradi je neprikosnovena. Ja sam kao kantautor zakoračio u tu sferu jer sam znao da umem nešto da napišem, ali su me gledali kao belu vranu, govorili "onaj čupavi". Probijao sam se pesmom, 70 pevača je snimilo moje numere.
Najpoznatija od njih je hit Lepe Brene "Udri Mujo", pa "Ništa od nas biti neće" Halida Muslimovića...
- Tu su i pesme za Cecu Ražnatović, Hanku Paldum, Gordanu Stojićević, Nadu Obrić, Ekstra Nenu... Najveću reklamu dobije pevač, nema šanse da uvek pomenu autora. Nemam internet, mislim da je to mali raj za prevare. Danas su pesme prolaznog karaktera - nema duše u interpretaciji, u tekstovima. Nema poruke. Moje se pesme od davnina pevaju, i ja sam ponosan na to umeće. Jedan moj prijatelj je zaljubljen u svoju ženu Milenu. Zamolio je da mu napišem pesmu, i mislim da je to takav hit, da će sve Milene da pričaju o tome.
Boris veli da ne postoji diskografska kuća u Jugoslaviji za koju nije radio.
- Žao mi je što neki pevači, koji imaju divne pesme, nisu uspeli. "Poklopili" su ih drugi, velika riba jede malu. Uz to, neko nije sposoban, elokventan za gostovanje. Ljudi nose u sebi veliki strah. I oni najprofesionalniji pevači dođu u studio pa zaneme, izgube se.
Mnogi ne shvataju šta je tekst. Vi morate njemu da priđete, neće tekst vama. Pesme pišem srcem, a komponujem dušom.