ČAK 600 SELA NEMA NIJEDNE KRAVE: Depopulacija i starenje stanovništva u potpunosti promenili obrazac života u ruralnim područjima

Prosečna slika srpskog sela je nešto bolja: poljoprivredno gazdinstvo gaji jedno grlo goveda, pet svinja, tri ovce, 43 komada živine, ima oko tri košnice pčela i obrađuje 6,4 hektara zemlje. Ali, prema popisu iz 2023. broj poljoprivrednih gazdinstava opao je za 10 odsto u odnosu na 2018. godinu, a domaćinstva su ostarila. Prosečan vlasnik porodičnog gazdinstva ima 60 godina, a tek svaki 11. je mlađi od 40 godina.

U ukupno 4.720 sela u Srbiji, od kojih će kako procenjuju demografi, do 2050. nestati čak 3.000 ima, mada nedovoljno, i pozitivnih primera, gde mladi ostaju na imanjima predaka, ali ni to uglavnom nisu klasična seoska domaćinstva, kakva smo ranije imali. Domaćini u snazi, i sa brojnijom porodicom, koju čine tri generacije, uglavnom se selektivno odlučuju šta će da seju i šta će da gaje, pa njihova imanja više liče na male porodične farme goveda ili svinja, ili se opredeljuju za poljoprivredne kulture ili baštovanstvo.

I pored toga u svim kategorijama onoga što odlikuje selo beleži se pad: broj svinja opao je za od 2018. do 2023 za 30,7 odsto, koza je manje za 31,5 odsto, goveda za 17,7 odsto, ovaca za 5,4 odsto, pa i živine - za pet odsto.

U samo jednoj deceniji Srbija je izgubila 170.000 muznih krava, onoliko koliko su nekada imale pojedine veće opštine poznate po stočarstvu. Sa 500.000 krava muzara 2013. spalo se na 330.000 krajem 2023, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku. Ima sela u kojima je lakše naći brzi internet nego goveče.

Početkom 21. veka u Šumadiji gotovo da nije bilo sela bez 200 krava, a svako seosko domaćinstvo imalo je od jednog do petoro goveda, bogatiji i više. Krava je decenijama bila oslonac kućnog budžeta: mleko za prodaju, sir i kajmak za pijacu, telad kao sigurnost u lošoj godini. U međuvremenu pojedina sela su skoro opustela, dok se u drugima način života promenio. Štale su se ispraznile, a dvorišta u kojima su nekada stajale kante za mleko danas čuvaju automobile, parkirane vikendom. Nove generacije, odrasle uz tastaturu i ekran, umeju da do kraja "izmuzu" aplikacije na telefonu, ali ne i kravu. Mnogi joj prilaze sa strahom, da se ne ritne, kao da je ona divlja zver, a ne domaća životinja.

- To je sve normalno i nije neobično - kaže Boris Berisavljević, savetnik za stočarstvo u Institutu za primenu nauke u poljoprivredi za "Novosti". - U Srbiji je demografska struktura takva da sve manje ljudi može da drži krave, jer su domaćinstva ostarila. Istovremeno se povećava produktivnost grla, pa broj koji smo nekada imali više nije neophodan.

On podseća da su posle raspada SSSR-a sve novoformirane države izgubile oko 50 odsto svog nacionalnog stada.

- Pre desetak godina sam rekao da će Srbiji ostati 110.000 krava muzara i da je to optimalan broj na kom će se pad zaustaviti. To se već dešava. Podiže se genetski kapacitet grla, ona daju više mleka, a proizvođači su obrazovaniji i tehnološki opremljeniji.

Berisavljević podseća da su državne subvencije poslednjih godina usporile pad broja goveda, ali da je istovremeno porastao broj manje produktivnih i neproduktivnih grla.

- Onog časa kada ne bude subvencija doći će do prirodne selekcije. Ljudi će se prvo osloboditi neproduktivnih krava i naše nacionalno stado će postati efikasnije u proizvodnji mleka. Subvencije su mač sa dve oštrice - kaže on.

Prema njegovim rečima, mora se razdvojiti proizvodnja mleka kao ekonomska kategorija od pitanja opstanka ruralnih područja i malih seoskih domaćinstava.

- Nije tačno da će sa kravama nestati i sela. Proizvođači mleka su proizvođači, a ne držaoci krava. Bake i deke koji žive na selu svakako treba zaštiti, ali ne kroz agrarne podsticaje, već kao ruralno stanovništvo koja ima pravo na dostojanstven prihod, ili neku vrstu socijalne sigurnosti. Poljoprivredne penzije su niske. Ako nešto neprekidno subvencionišemo, a ne stvaramo održiv sistem, onda nismo uradili ništa - upozorava Berisavljević.

I kad mladi ostanu na selu, to im je samo mesto stanovanja, a posao traže u gradu. Retko ko je spreman da od roditelja preuzme i štale i obaveze koje idu uz njih. Rad sa stokom je svakodnevan, bez vikenda i praznika, dok je zarada neizvesna. Otkupna cena mleka često padne ispod cene flaše mineralne vode, a u prodavnici se isti taj litar plaća nekoliko puta više.

- Sela se ne gase zato što nema krava, već zato što nema pošte, škole, autobusa, ambulante, veterinara, pa ni struje od 220 volti tokom celog dana - kaže Berisavljević. - To su pravi razlozi. Iz sela nisu otišli oni koji nemaju kuće, već oni koji su izabrali drugačiji život. Da je držanje krava isplativo, štale bi bile pune.

Sociolog prof. dr Milovan Mitrović smatra da mladi ne odustaju od krava zato što su "razmaženi", već zbog toga što im se ne isplati da ih čuvaju.

- Mladi neće time da se bave jer mlekarstvo i poljoprivreda u celini nisu uređeni kao održiv sistem. Ide se na palijativne mere: ko pritisne vlast, dobije subvenciju - kaže Mitrović. - Ali to nije rešenje. Ako ljudi nemaju siguran prihod od mleka i stoke, neće se time baviti. Potrebna je temeljna agrarna reforma koja će omogućiti da se od poljoprivrede živi, a ne preživljava.

Mitrović podseća da mnoge države ne prepuštaju poljoprivredu potpuno slobodnom tržištu.

- Nigde tržište poljoprivrednih proizvoda nije sasvim slobodno. Evropske zemlje daju ogromne subvencije i štite svoje farmere. Oni mogu da prodaju i ispod cene jer imaju državnu podršku. Kod nas se pristalo na liberalizaciju bez dovoljne zaštite. U takvim uslovima, domaći proizvođač teško može da opstane - ističe on.

Zato, dodaje, nije čudo što u selima ostaju uglavnom stariji.

- Ostaju starice sa po jednom kravom. Hrane je dok mogu, a kad se ta krava proda, nema više mlekarstva u tom domaćinstvu. Da je držanje krava zaista isplativo, farmeri ne bi čekali subvencije, već bi se oslanjali na sopstveni rad. Kada bi litar mleka donosio sigurnu i pristojnu zaradu, ni mladi ne bi bežali od štale, niti bi se plašili da priđu kravi. Prilazili bi joj kao svakoj drugoj investiciji, sa očekivanjem da će se trud isplatiti. Nijedna grana poljoprivrede kod nas nije rešena tako da proizvođač ima dugoročnu sigurnost. Bez toga, kaže, selo će nastaviti da se prazni, ne zato što ljudi ne vole zemlju, već zato što od nje ne mogu da žive.