"ŽIVIM, A NISAM ŽIVA": Nada Milić u ratu 1999. godine izgubila dva sina, treći preminuo od tuge za braćom

Bili su sigurni da za njih počinje novi život. Onda je počeo novi rat. Strašniji nego ikad. Počelo je novo vreme. Vreme smrti i razaranja. NATO je napao SRJ. Prve bombe su pale na Kosovo i Metohiju. Blizanci Milića bili su u prvim redovima odbrane. Srđan u 125. motorizovanoj brigadi, Boban u 72. bataljonu Prištinskog korpusa, i, početkom aprila, među prvim žrtvama upisanim u herojsku odbranu Kosmeta, te, '99.

Sećanje majke Nade za "Novosti":

- Srđan je 1. aprila iz Srbice teško povređen dovezen u prištinsku bolnicu, a onda na VMA. Izdržao je tri dana. Četvrtog uveče su nam javili. Popadali smo od bola, suprug i ja. Goran nije verovao dok nismo otišli da ga prepoznamo. Boban još nije saznao. Kako i ko da mu javi. Kako da se rastanu, kad su bili nerazdvojni i kad nisu bili zajedno. Uspeo je ipak da ga poseti na VMA. Dozivao ga. Nas hrabrio. Vidim ja, osećam: "Ti, sine moj, samo nas tešiš. Tešiš i sebe..." A, kad smo Srđana ispratili Boban, jedva se odvajajući od groba, pruža mi sveću, kaže: "Majko, kad upalite za brata, upalite i za mene." Vratio se u svoj bataljon... Ni 10 dana nije bilo, punih, on je poginuo na prevoju Volujak kod Đakovice. I njega smo sahranili u Prištini. A gde ćemo? Mila naša deca, lepi naši božuri... Kuda će? Pali su za Kosovo, tu i neka počivaju, a blizu nas. Da im cveće zalivamo. Da ih dozivamo.

Koji dan nakon što su Milići sahranili drugog sina, stigla je vest da su bezumnici počeli da razvaljuju srpske grobove u Prištini. Gotovo istovremeno i preporuka Srbima da napuste grad kako bi sačuvali živote. Nada i Goran su otišli u Kraljevo, a Dragoljub se javio Vojsci. "Želeo sam na metak, ali me ostavio da patim", govorio je.

Ponovo Nadino sećanje:

- U Kraljevu, ni Dragoljub ni ja, danima nismo spavali. Voleli bismo da nam dođe san i oni u snu. Kasnije su dolazili, ali kratko, kao da je neko udesio da baš tada sna nema. Nas je morilo šta je s njihovim grobovima. Molili smo, preklinjali da im grobove preselimo u Kraljevo. I uspeli smo. Išla sam po mrtve sinove. Dragoljub nas je čekao u Merdaru. Ali nismo uspeli da se smirimo. Da makar malčice zalečimo rane... Morilo me što je Goran vidno venuo za braćom. I prepuče mu srce za braćom 13. maja 2000. A bio je pred ženidbom. Nesreća naša, treća. I tri rane, žive.

BONUS VIDEO: RUSI SE POKLONILI ŽRTVAMA NATO AGRESIJE - Ceo dan ostavljali cveće ispred ambasade Srbije