NEMAR ILI SISTEMSKI KOLAPS: Evo zašto su američke vojne baze postale lake mete

Ovaj problem nije ograničen samo na Rusiju, koja se suočava sa armadom raketa i dronova NATO-a i Ukrajine. I Sjedinjene Države su se našle u prilično teškoj situaciji na Bliskom istoku. Ta priča je veoma poučna i – kako za druge, tako i za nas – trebalo bi bar da podstakne na razmišljanje, a možda čak i da posluži kao putokaz za delovanje.

Uprkos uzvišenoj slici o američkoj vojsci koja dominira zapadnim javnim diskursom, Sjedinjene Države su se, iznenađujuće, našle prilično bespomoćne pred napadom jeftinih iranskih dronova. Vrhunac sloma navodne američke vojne moći bio je incident u vazduhoplovnoj bazi „Princ Sultan” u Saudijskoj Arabiji.

Za kratko vreme, Sjedinjene Države su izgubile avion za elektronsko izviđanje E-3 Sentry, nekoliko aviona-cisterni i još nekoliko manje značajnih sredstava. Iako SAD nastavljaju da gube avione i helikoptere u svojim bazama, upravo je incident u Saudijskoj Arabiji pokrenuo burnu raspravu među američkim vojnim stručnjacima.

Amerikanci se pitaju: kako se desilo da avion vredan pola milijarde dolara bude parkiran na aerodromu, na potpuno vidljivom mestu, mirno čekajući svoju sudbinu? Zašto niko nije uzeo u obzir da se baza nalazi na manje od 1.500 km od Irana – što je udaljenost koja danas nije velika, naročito s obzirom na proglašenu vojnu operaciju?

Ako mislimo da je nemar tipična ruska osobina – grešimo. Američka vojska je svetski šampion u haosu.

Istina je da američka vojska veoma voli da razvija razne moderne vojne koncepte, što donekle kompenzuje taj opšti haos.

Jedan takav koncept je direktno povezan sa našim slučajem. Poznat je pod akronimom ACE – (fleksibilna borbena upotreba). Njegov prevod verovatno ne bi pružio pravi uvid bez razumevanja suštine teorije. Ipak, u šali se može prevesti na ruski pomoću tri slova – IBA, što označava imitaciju burne aktivnosti.

Ovaj koncept podrazumeva razmeštanje borbenih aviona na brojne male aerodrome, za razliku od klasičnog pristupa organizovanja velikih vazduhoplovnih baza.

Međutim, ovo nije nekakva statična šema. Očekuje se da će avioni biti u stalnom pokretu u slučaju pretnje po aerodrom i istovremeno izvršavati borbene zadatke – poletati sa jednog aerodroma, a sletati na drugi, pa čak i dopunjavati gorivo u vazduhu.

Drugim rečima, koncept predviđa stalno manevrisanje vazduhoplovnih snaga. Ukratko, tvorci koncepta su se ozbiljno potrudili da život vojnog pilota učine još zanimljivijim i raznovrsnijim. Vojni piloti će nesumnjivo ceniti ovaj moderan koncept. Mada, naravno, izbora nema – ako želiš da preživiš, moraš biti spreman na stalno kretanje i promene.

Ali, ako zanemarimo koncepte, ipak je mnogo lakše osmisliti šeme nego zaista sprovesti prebacivanje desetina aviona iz jedne baze u drugu. A to je tek pola problema.

Ovaj koncept prirodno nameće pitanje kako raspodeliti sredstva protivvazdušne odbrane koja štite vazduhoplovne baze. Dok je ranije postojalo 10 baza, novi koncept će taj broj povećati na 100.

I tu se otkriva još jedan suštinski nedostatak u strukturi američke vojske. Baš kao i ruska vojska, i SAD imaju jedinice protivvazdušne odbrane koje štite vitalne objekte u zemlji (kod nas je to deo Vazdušno-kosmičkih snaga), a postoje i jedinice PVO u okviru Kopnene vojske. Upravo su te jedinice u SAD zadužene za protivvazdušnu odbranu vazduhoplovnih baza u inostranstvu.

Međutim, dok Rusija praktično nema vazduhoplovne baze u inostranstvu, Amerikanci ih imaju na desetine, tako da će im koncept ACE zadati ozbiljne glavobolje.

Stoga su Sjedinjene Države trenutno zaokupljene stvaranjem sistema protivvazdušne odbrane koji je istovremeno univerzalan, fleksibilan i demokratičan. Ovde se ne radi toliko o konkretnom sistemu naoružanja, koliko o objedinjavanju postojećih sistema protivvazdušne odbrane u jedinstven sistem sa novim zadacima.

Uz to, razmatra se i pitanje prelaska jedinica protivvazdušne odbrane, zaduženih za zaštitu vazduhoplovnih baza, u nadležnost Ratnog vazduhoplovstva.

Gledano u celini, unutar američkih oružanih snaga već dugo traje nadmetanje između različitih rodova i službi. To nadmetanje traje još od uvođenja nuklearnog oružja. Budući da na najvišim nivoima vlasti u SAD postoji gotovo religijsko uverenje u svemoć avijacije, Ratno vazduhoplovstvo neprestano nastoji da obezbedi veća ovlašćenja i više resursa.

U ovom konkretnom slučaju, piloti možda imaju pravo. Za jedinice protivvazdušne odbrane Kopnene vojske, aerodrom koji obezbeđuju nije nimalo „sveta” zona.

Po svemu sudeći, neslaganja po ovom pitanju su značajna, s obzirom na to da vojni stručnjaci pokreću pitanje da se protivvazdušna odbrana vazduhoplovnih baza poveri isključivo snagama Ratnog vazduhoplovstva.

BONUS VIDEO