PARIZ PLAĆA DANAK EKOLOŠKOG DIKTATA: Velike evropske prestonice, poput Grada svetlosti, postaju sve teže za život prosečnog čoveka

Aktuelni talas tropskih vrućina, od kojih praktično ne postoji validna odbrana, to najbolje pokazuje.

Činjenica da su klima-uređaji de fakto zabranjeni u francuskoj prestonici, pokazuje koliki raskorak postoji između ekološki korektnog diskursa i stvarnosti koja sve češće kuca na vrata, izazivajući veliki broj smrtnih slučajeva.

Bez obzira na to koliko zarađujete, ako živite u Parizu, gotovo je izvesno da ne možete sebi da priuštite najosnovnija civilizacijska dostignuća, kao što su da vam, na primer, temperatura u stanu i zimi i leti bude 22 stepena.

Poslednjih godina, zbog rata u Ukrajini, kao i najnovijeg sukoba na Bliskom istoku, pozivi na štednju energije, uz astronomske cene goriva, dovele su do situacije da vlasti spuštaju temperaturu centralnog grejanja, i građane pozivaju da to isto čine, na zimogrožljivih 19 stepeni.

Leti, zbog izostanka mogućnosti da se instaliraju klima-uređaji, usled zaštite od pregrevanja planete, ali i čuvanja fasada, temperatura, kao što je to slučaj ovih dana, raste i do 30 stepeni između četiri zida.

Ko želi da se, bar, osveži u reci ili bazenu, takođe neće u potpunosti biti zadovoljen. Oko 1,4 milijarde evra uloženih u prečišćavanje Sene, omogućili su da se žitelji Grada svetlosti konačno bućnu u reku koja teče među nastambama u kolevci Lutecije, ali kupanje je toliko ograničeno, na svega nekoliko mesta, pa i vremenski, tako da sve to ne deluje ni blizu dovoljno da zadovolji potrebe ovolikog grada. Ni bazena nema baš na svakom ćošku, a kilometarske plaže s mnoštvom kafića i ležaljki poput, recimo, one na Adi ciganliji u Beogradu, ostaju samo pust i nedostižan san.

Ko bi, bar, da se osveži hladnim pivom, moraće da plati pintu od pola litre i preko 10 evra u kafiću. A još jedan porok, duvan, košta čak 13 i po evra po paklici, uz uslov da se uopšte može pronaći mesto ge može da se zapali cigareta. Mnogo su u Francuskoj insistirali na hibridnim automobilima radi zaštite okoline, a kada su ih ljudi pokupovali, onda su gradske vlasti za SUV vozila na takav pogon udarili ekstra visoke cene za parkinge, koji u centralnim delovima grada idu i preko 18 evra na sat.

Kada smo kod vožnje, u najvećem delu grada dozvoljena je brzina od svega 30 kilometara, što uskraćuje bilo kakav užitak sedanja za volan. Kvadratni metar stana prilikom kupovine ovde košta i preko deset hiljada evra, pa za krov nad glavom od osamdesetak kvadrata treba izdvojiti blizu milion. Iznajmljivanje u iole pristojnom kvartu košta oko 30 evra po kvadratu, što premašuje dve hiljade mesečno za najam iste kvadrature. 

U takvom gradu, nebezbednost takođe često može da pravi problem. Kradljivci redovno vršljaju po metrou, a ko se šeta Jelisejskim poljima mora dobro da vodi računa o džepovima. Vraćanje prigradskom železnicom posle deset sati uveče zahteva naročit oprez u pojedinim sredinama.

Ni lekarske usluge nisu kao što su nekada bile. Zakazivanje pregleda kod specijalista kao što su dermatolozi, psiholozi, ergonomi ili alergolozi, može da potraje i mesecima. Praktično, ono što velike prestonice, poput Pariza, danas svojim žiteljima mogu sa sigurnošću da pruže, to je kulturna ponuda, uz isticanje stalnog argumenta stabilnog demokratskog, socijalnog i političkog nasleđa. Ima onih koji kažu da to i nije tako malo.

U ŠKOLU PO CEO DAN

Nije lako biti ni tinejdžer u Parizu. U školu se ovde ide uglavnom od 8 ujtro do 5 sati popodne. Tako izmoreni, školarci mogu još samo da se skoncentrišu da urade domaći zadatak, a o vannastavnim aktivnostima ili bavljenju sportom mogu da razmišljaju ozbiljnije tek sredom ili vikendom.