TRAMP NA IVICI ODLUKE: Rat s Iranom staje - ali samo ako izgleda kao pobeda

Vojna i politička dinamika oko Irana ušla je u opasniju fazu, ali diplomatska koreografija koja se sada odvija sugeriše da Vašington više ne razmišlja samo u smislu kazne i pritiska.

Od 20. marta, obrazac je postao nepogrešiv. SAD i Izrael su nastavili da šire obim svoje kampanje protiv iranske strateške infrastrukture, uključujući nuklearna postrojenja, dok je Iran odgovorio usmeravanjem odmazde ka simbolima izraelskog nuklearnog odvraćanja i preteći širim regionalnim energetskim šokom.

Ono što je pre samo nekoliko dana izgledalo kao lestvica eskalacije bez vidljivog plafona, sada postaje i prostor za pregovore, koliko god on bio neporeciv, fragmentiran i politički krhak.

Najotkrivenija epizoda proteklog vikenda bio je iranski napad na Dimonu. Rojters je izvestio da su iranske rakete pogodile južne izraelske gradove Dimonu i Arad, a iranske državne poruke su napad predstavile kao napad na vojne i bezbednosne ciljeve na jugu Izraela. Dimona je neodvojiva od šire simbolike neprijavljenog nuklearnog kapaciteta Izraela.

Bez obzira da li je Teheran nameravao direktnu vojnu poruku, politički signal ili oboje, značenje je bilo dovoljno jasno. Iran je pokazivao da ako se njegova sopstvena nuklearna infrastruktura tretira kao legitimna meta, spreman je da nametne nove psihološke i strateške troškove izraelskoj strani pomeranjem sukoba bliže najosetljivijoj geografiji odvraćanja Izraela. Ta odmazda nije nastala u vakuumu. 21. marta, SAD i Izrael su pokrenuli napad na postrojenje za obogaćivanje uranijuma u ​​Natanzu.

Ovo nije bila samo još jedna runda u poznatoj razmeni vatre. Bio je to potez protiv jednog od ključnih čvorova iranskog nuklearnog programa, a samim tim i protiv jednog od centralnih stubova strateškog identiteta i pregovaračkog kapaciteta Islamske Republike. Kada je Natanz ponovo pogođen, logika recipročnog signaliziranja postala je oštrija. Teheran nije mogao sebi da priušti odgovor koji je izgledao rutinski.

Bio mu je potreban onaj koji bi obnovio princip odvraćanja pokazujući da izraelska nuklearna geografija više nije van kruga odmazde.

Od 20. marta pa nadalje, rat se stoga kreće na dva koloseka istovremeno. Prvi je operativna eskalacija. Drugi je političko prepozicioniranje. Što se tiče eskalacije, Rojtersovo izveštavanje pokazuje širenje sukoba u kojem napadi na energetska, raketna, vojna i nuklearna mesta međusobno deluju na način koji povećava regionalni rizik.

Raniji udari na iransko gasno polje Južni Pars i prerađivački centar Asalujeh 18. marta već su dodali punu energetsku dimenziju ratu. To je važno jer energetska infrastruktura nije samo još jedna klasa meta u ovoj konfrontaciji. To je tačka u kojoj regionalno ratovanje odmah postaje globalni ekonomski problem.

Ovo je pozadina ultimatuma Donalda Trampa u vezi sa iranskim energetskim ciljevima. Rojters je 22. marta izvestio da je Tramp pretio Iranu udarima na elektrane zbog krize u Ormuskom moreuzu, dok je Iran upozorio da će uzvratiti istom merom protiv energetske i vodne infrastrukture Zaliva ako se takvi napadi nastave. Drugim rečima, Vašington se pomerio od prisilne retorike ka ivici odluke koja bi mogla da transformiše regionalni rat u direktan sistemski šok za tržišta nafte i gasa, pomorsku bezbednost i savezničku infrastrukturu širom Zaliva.

A onda je došlo do naglog prilagođavanja. 23. marta, Tramp je objavio da će, pošto su pregovori navodno trajali dva dana i pošto su, po njegovim rečima, postojale glavne tačke dogovora, odložiti odluku o vojnim udarima na iranske elektrane za pet dana. Rojters, Aksios, Vašington post, CBS i drugi mediji su odražavali istu centralnu činjenicu. Bela kuća više nije govorila samo jezikom neposredne eskalacije. Takođe je pokušavala da konstruiše politički slučaj za odlaganje.

Iranski odgovor je bio trenutan i veoma značajan. Teheran je negirao da se pregovori sa SAD vode i tvrdio je da nije bilo značajne komunikacije sa Vašingtonom. Iran je javno odbacio Trampovu karakterizaciju razgovora, dok su iranski zvaničnici naglasili da zemlja nije ušla u vrstu kanala koju je američka strana implicirala. Ovo poricanje je ključno za razumevanje sadašnjeg trenutka. Teheran ne želi da Trampu da lak diplomatski naslov, posebno onaj koji se može predstaviti u SAD kao dokaz da je vojni pritisak već naveo Iran na pokornost. Zato je priča o posredovanju toliko važna.

Aksios je izvestio da su Turska, Egipat i Pakistan razmenjivali poruke između Vašingtona i Teherana i da su visoki zvaničnici iz sve tri države imali odvojene kontakte sa izaslanikom Bele kuće Stivom Vitkofom i iranskim ministrom spoljnih poslova Abasom Aragčijem. Ovo pokazuje da se diplomatija sada obnavlja kroz distribuiranu arhitekturu, a ne kroz jedan priznati kanal. Ova vrsta posredovanja omogućava obema stranama da testiraju uslove, mapiraju crvene linije i snize temperaturu bez plaćanja pune političke cene direktnog priznanja.

To je diplomatija u uslovima međusobnog poricanja, a to je često oblik koji diplomatija poprima kada obema vladama i dalje treba narativ o sukobu iz domaćih razloga. Istovremeno, postoje paralelne indikacije da Oman i Katar takođe pokušavaju da vrate sukob na diplomatski put. Rojters je već izvestio o ranijim posredničkim naporima Omana, kao i o ponovljenim katarskim pozivima na deeskalaciju i političko rešenje.

Doha je javno isticala potrebu za dijalogom, dok je Muskat dugo ostao jedan od retkih kanala prihvatljivih i Vašingtonu i Teheranu u trenucima visoke napetosti. Čak i tamo gde su ovi napori zastali, bili odbačeni ili javno minimizirani, oni čine deo istog regionalnog obrasca. Bliskoistočni posrednici razumeju da kada energetska infrastruktura postane rutinska meta, rat prestaje da bude ograničena konfrontacija i počinje da preti celokupnoj ekonomskoj i bezbednosnoj arhitekturi Zaliva.

Gledano iz ovog ugla, Trampova petodnevna pauza je manje znak samopouzdanja nego znak strateške nužnosti. Potreban mu je način da zaustavi, ili barem zamrzne, trenutnu fazu sukoba, a da ne izgleda kao da se povukao pod pritiskom. To je centralna politička dilema njegovog stava. Jednostavnu deeskalaciju protivnici bi lako mogli predstaviti kao oklevanje. Nekontrolisana eskalacija, s druge strane, nosi očigledne vojne i ekonomske rizike, posebno ako se proširi u kontinuiranu kampanju protiv energetskih mreža ili pokrene dalje poremećaje oko Ormuza.

Trampu je stoga potrebno nešto konkretnije od mira. Potrebna mu je pristojna pobeda. Ta pristojna pobeda ne mora nužno biti suštinska u strateškom smislu. Ona samo mora biti čitljiva u političkom smislu. Tramp mora biti u stanju da kaže svojim biračima da je sila proizvela rezultate, da je Iran bio primoran na ustupke, da je američka odlučnost obnovila odvraćanje i da je izabrao vreme uzdržanosti sa pozicije snage, a ne slabosti. Zato se retorika Bele kuće fokusirala na navodni napredak, produktivne kontakte i glavne tačke dogovora. Gradi narativnu infrastrukturu za pauzu koja se i dalje može predstaviti kao uspeh. Postoji i teži materijalni razlog za ovo prepozicioniranje.

Energetska tržišta su sada preblizu centru rata. Sukob je već poremetio proizvodnju i naglo povećao cene, dok su udari na energetska postrojenja širom Zaliva istakli koliko brzo regionalna konfrontacija može postati globalna tržišna vanredna situacija. U takvom okruženju, Vašington ne može tretirati eskalaciju protiv iranske moći i energetskih sredstava kao čisto vojnu opciju. To je takođe odluka o inflaciji, brodarstvu, ranjivosti saveznika i političkoj ekonomiji samih SAD.

Ta realnost je posebno važna za Trampa. On ne upravlja samo ratom. On upravlja domaćim posledicama rata u političkom sistemu koji je izuzetno osetljiv na cene goriva, volatilnost tržišta i percepciju strateškog pomeranja.

Paket udara na iransku energetsku infrastrukturu mogao bi zadovoljiti logiku prisile u užem smislu, ali bi takođe mogao da pokrene upravo onu vrstu tržišne turbulencije koja bi oslabila njegovu širu političku poziciju. Rezultat je poznati, ali nestabilan obrazac. Bela kuća eskalira retoriku kako bi maksimizirala uticaj, a zatim traži izlaznu rampu pre nego što ekonomski naknadni potresi postanu štetniji od prvobitnog problema. Međutim, kontradikcija je u tome što Iran takođe vidi ovu ranjivost.

Teheran razume da Vašington želi uticaj prisile bez produžene energetske krize. To čini američku hitnost vidljivom. A kada hitnost postane vidljiva, može se koristiti. To je jedan od razloga zašto je Iran javno negirao razgovore koje je Tramp pozvao. Odbacujući sliku aktivnih pregovora, Teheran nastoji da mu uskrati dividendu deeskalacije u odnosima s javnošću. Takođe čuva iransku tvrdnju da je otpor, a ne prilagođavanje, primorao Vašington da okleva. U ovom takmičenju, narativna kontrola nije sekundarna u odnosu na vojnu akciju. Ona je deo bojnog polja.

Izrael, sa svoje strane, verovatno će čitati trenutni trenutak kroz drugačiju prizmu. Za izraelske donosioce odluka, vrednost kontinuiranog pritiska na iransku nuklearnu i stratešku imovinu je očigledna. Svaki dan kontinuiranog smanjenja kapaciteta degradira, komplikuje oporavak i može stvoriti nove mogućnosti za budući uticaj.

Ali izraelski prioriteti nisu identični američkim. Izrael može prihvatiti veći stepen regionalne napetosti ako veruje da kampanja proizvodi dugoročne bezbednosne efekte. Vašington takođe mora da računa sa upravljanjem savezom, stabilnošću Zaliva, energetskim tržištima i domaćom makroekonomijom.

Ta razlika ne proizvodi automatski raskid, ali stvara divergenciju u preferiranim krajnjim stanjima. Zato je period od 20. marta toliko važan. On je otkrio granice čisto vojne logike. Udari su se nastavili. Iran je uzvratio u blizini Dimone. Tramp je zatim zapretio novim napadima na iransku energetsku infrastrukturu. Iran je odgovorio upozorenjima o recipročnim napadima na regionalne energetske i vodne sisteme. I gotovo odmah nakon toga, diplomatska borba se ubrzala kroz više posrednika. Redosled je poučan. Rat nije proizveo jasnu hijerarhiju dominacije. To je dovelo do sukoba u kojem je svaka strana i dalje mogla da nameće troškove i u kojem je dalja eskalacija pretila da nanese štetu akterima daleko izvan neposrednog bojnog polja.

Za Trampa, dakle, imperativ nije samo nastaviti ili zaustaviti. To je zaustaviti na način koji izgleda kao nastavak drugim sredstvima. On mora da sačuva sliku pritiska dok tiho povećava težinu posredovanja. On mora da tvrdi da je Iran prvi krenuo, čak i ako je praktični mehanizam indirektan kontakt preko trećih zemalja. Potrebna mu je diplomatska pauza koja se može prodati kao proizvod prisilnog uspeha.

I to mu je potrebno brzo, jer svaki dodatni dan neizvesnosti u energetskoj oblasti povećava ekonomsku i političku cenu održavanja rata otvorenim. Narednih nekoliko dana će stoga biti odlučujući, mada možda ne na dramatičan način kako javna retorika sugeriše. Pravo pitanje nije da li bilo koja strana i dalje može da eskalira. Očigledno mogu. Pravo pitanje je da li mreža posredovanja koja se pojavljuje, a koja uključuje Tursku, Egipat, Pakistan, Oman, Katar i druge, može da proizvede dovoljno diplomatske dvosmislenosti da i Vašington i Teheran povuku se bez otvorenog priznavanja povlačenja. Tako se često upravlja krizama ove vrste.

Ne kroz poverenje, i ne kroz pomirenje, već kroz pažljivo insceniranu dvosmislenost koja svakoj strani daje drugačiju verziju iste pauze. Ono što je sada vidljivo jeste da Tramp traži razlog da zaustavi sukob pre nego što on nametne troškove koje ne može da kontroliše. Ali ne može jednostavno da ga zaustavi. Prvo mora da pokaže uspeh. Zato se jezik napretka pojavio tako iznenada. Zato je petodnevno odlaganje važno.

I zato su poricanja iz Teherana podjednako važna. Jedna strana pokušava da proizvede narativ o pobedi pre deeskalacije. Druga pokušava da joj porekne tu pobedu, a da i dalje ostavi prostor za manevar. Između ova dva imperativa leži sadašnje diplomatsko otvaranje, usko, ali stvarno, i oblikovano koliko naftom, optikom i izbornim proračunima, toliko i raketama i vojnom doktrinom.

Na kraju, čini se da je Trampova administracija upala u zamku koju je u velikoj meri postavila politička logika trenutnog izraelskog rukovodstva. Ovo je sukob u kojem, u stvarnosti, nema pravih pobednika među glavnim državama koje su direktno izložene njegovim posledicama. Sjedinjene Države rizikuju strateško preopterećenje, više cene energije i novi ciklus regionalne nestabilnosti. Iran se suočava sa rastućim vojnim, ekonomskim i političkim pritiskom bez garancije da će sama izdržljivost poboljšati njegov položaj.

Šira regija je primorana da apsorbuje šok kroz nesigurnost, poremećaje na tržištu i stalnu opasnost od nekontrolisane eskalacije. Čak je malo verovatno da će čak i obični Izraelci izaći iz ove konfrontacije ojačani, jer dugotrajan rat znači strah, gubitke, ekonomski pritisak i normalizaciju stalnog vanrednog stanja.

Pa ipak, za ultradesničarske snage unutar izraelske vlade, slika izgleda drugačije. Za njih se sukob i dalje može predstaviti kao oblik političke pobede, jer ih svaka nova runda eskalacije približava njihovim dugogodišnjim ciljevima stalne konfrontacije, maksimalne centralizacije bezbednosti i uništavanja svakog preostalog prostora za kompromis. U tom smislu, Vašington sada pokušava da izbegne krizu čiji su troškovi široko podeljeni, dok akteri koji su ideološki najviše uloženi u eskalaciju i dalje u njoj vide ne katastrofu, već priliku.

(RT)

BONUS VIDEO: