MADURO “OTIŠAO”, HAMNEI UBIJEN: Da li je Kim DŽong Un sledeća meta dok SAD normalizuju „napade obezglavljivanja“?

Hapšenje predsednika Venecuele Nikolasa Madura i njegove supruge Silije Flores tokom racije u ranim jutarnjim časovima 3. januara 2026, kada je izvučen iz svog kompleksa u Fort Tiuni u Karakasu i prebačen u Sjedinjene Države kako bi se suočio sa krivičnim suđenjem, bilo je svojevrsna „najava“ za predsednika Donald Tramp.

Prava slika, međutim, pojavila se pokretanjem "Operacije Epic Fury", koja je otišla korak dalje – ubistvom vrhovnog lidera Irana Ali Hamneija i drugih visokih zvaničnika.

Koncept „obezglavljivanja“ odnosi se na ciljanje političkog i vojnog vrha.

Kao strategija, on se fokusira na uklanjanje najvišeg rukovodstva protivničke države ili organizacije kako bi se izazvala operativna paraliza, konfuzija i kolaps sistema upravljanja.

Da li će to na kraju dovesti do promene režima u Iranu, kako sada tvrdi Tramp, ostaje da se vidi. Ipak, on je pokazao američku sposobnost i spremnost da ukloni neprijateljske šefove država, čime je koncept „obezglavljivanja“ prešao put od teorije do potencijalno uobičajene prakse.

U međuvremenu, kaže se da je politika „obezglavljivanja“ izazvala strah među liderima drugih država koje Sjedinjene Države smatraju protivnicima. Bar je tako u slučaju severnokorejskog diktatora Kim Džong Una, ako je suditi po izveštajima južnokorejskih medija.

-Za režim koji je izgrađen oko zaštite lidera iznad svega ostalog, ta pretnja deluje mnogo realnije u Pjongjangu, kaže analitičar Go Mjong-hjun iz seulskog Instituta za strategiju nacionalne bezbednosti.

Američki politikolog Robert Pape tvrdi da je rukovodstvo jedne organizacije ili države „poput mozga u telu: uništite ga i telo umire; izolujte ga i telo je paralizovano; zbunite ga i telo postaje nekontrolisano“.

Kada se eliminiše harizmatični lider koji okuplja organizaciju ili državu, smanjuju se sposobnosti protivnika i povećavaju šanse za brzu pobedu.

Teško je popuniti prazninu koju ostave ubijeni lideri jednako iskusnim i sposobnim saradnicima. To, zauzvrat, može da oslabi grupu u donošenju odgovarajućih operativnih strategija i vremenom je učini manje opasnom.

Drugo, često se dešava da nakon likvidacije lidera unutar organizacije izbijaju rivalstva i konfuzija među njegovim sledbenicima oko toga ko će ga naslediti.
Treće, nakon atentata grupa često postaje defanzivna umesto ofanzivna. Više vremena posvećuje izbegavanju da i sama postane meta.

Kao rezultat toga, lideri grupe minimiziraju komunikaciju, redovno menjaju lokacije i raspršuju svoje ćelije. Sve to negativno utiče na izgradnju i širenje organizacije i otežava izvođenje složenih napada.

Prema Todu Tarneru sa United States Army War College, ciljana ubistva mogu da unaprede nacionalnu bezbednost (preventivni napadi na neposredne pretnje), omoguće operacije bez ili sa minimalnim „čizmama na terenu“, smanje gubitke (vojne i civilne), umanje finansijske troškove, pojačaju osećaj bezbednosti kod građana, izbegnu problem pritvaranja osumnjičenih, uskrate neprijatelju sigurna utočišta i održe pritisak na terorističke mreže.

Istorija likvidacija nepoželjnih pojedinaca, zvaničnika ili grupa iz neprijateljskih država od strane Sjedinjenih Država je duga. Ono što je sada uradio Donald Tramp jeste da je ovu pojavu u izvesnoj meri normalizovao u savremenom ratovanju. Kako je napisao kolumnista David Ignatius iz lista The Washington Post, „obezglavljivanje postaje američki način ratovanja“.

Podsetimo, u prošlosti su Sjedinjene Države uspešno gađale kompleks Muammar Gaddafi u Libiji, predsedničku palatu Sadama Huseina (Saddam Hussein) u Bagdadu, kao i kamp za obuku Osame bin Ladena (Osama bin Laden) u Avganistanu.

Američki dron je 2020. godine na aerodromu u Bagdadu usmrtio i Kasema Solejmanija (Qasem Soleimani), komandanta jedinice Kuds iranske Revolucionarne garde.

Sjedinjene Države su, čini se, od svog bliskog saveznika Izraela naučile kako da koriste dronove za gađanje nepoželjnih stranih protivnika na tuđoj teritoriji. Izrael je dugo ciljao svoje protivnike uglavnom pomoću dronova ili vazdušnih udara.

Knjiga izraelskog novinara Ronen Bergman „Rise and Kill First“, objavljena 2018. godine, navodi da su izraelske bezbednosne službe do te godine izvele oko 2.700 atentata u inostranstvu.

-Nakon što su Palestinci počeli da napadaju Izraelce širom Evrope, uključujući i ubistvo 11 članova izraelskog olimpijskog tima u Minhenskom masakru 1972. godine, Mossad je dobio odrešene ruke da lovi takve neprijatelje. Od tada je izveden niz napada na palestinske operativce u Jordanu, Libanu, Malti, Tunisu i Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Bermanova knjiga takođe navodi da su ciljana ubistva osumnjičenih terorista od strane SAD porasla sa 48 tokom mandata Džordža V. Buša na 353 tokom mandata Baraka Obame.

Vredi napomenuti da je uklanjanje američkih neprijatelja, označenih kao teroristi, putem napada dronovima uglavnom sprovodila CIA sve do dolaska Obamine administracije. Tada je ova dužnost prebačena na vojsku (United States Department of Defense).

Nakon što je predsednik Džordž V. Buš 2001. proglasio „rat protiv terorizma“, veštine CIA u likvidaciji terorista izazvale su nelagodu čak i kod nekih njenih službenika. Jedan od njih bio je Elliot Ackerman, koji je 2014. u magazinu The New Yorker napisao:
„Nelagoda mojih kolega, tamo gde je postojala, nije proizlazila iz samog ciljanog ubijanja. Nelagoda je postojala jer se činilo da radimo nešto, u velikom obimu, što smo se zakleli da nećemo raditi. Mnogi od nas su osećali kao da kršimo Izvršnu uredbu 12333.“

Inače, ako se strogo gleda zakon, atentati su zabranjeni za Sjedinjene Države. Izvršna uredba 12333, koju je 1981. potpisao predsednik Ronald Regan, navodi:
„Nijedno lice zaposleno u ili koje deluje u ime Vlade Sjedinjenih Država ne sme učestvovati niti se urotiti da učestvuje u atentatu.“

Tu naredbu je izdao predsednik Regan kao odgovor na opsežno dokumentovane nalaze Črčovog komiteta (Church Committee) o ilegalnom domaćem nadzoru i zaverama za ubistvo stranih lidera. Njome je zabranjeno američkoj vladi da planira ili izvršava atentate.

Izgleda da je naredbu prvobitno izdao predsednik Džerald Ford nakon istrage Črčovog komiteta o CIA-i 1976. godine, ali je zabranjivala samo „političke atentate“ i nije se odnosila na one koji „deluju u ime“ Sjedinjenih Država. Pravilo je pooštrio predsednik Džimi Karter 1978. godine, a potom je predsednik Regan to potvrdio veoma jasnim rečima.

Međutim, prema rečima Džejn Harman, bivše demokratske poslanice u Predstavničkom domu SAD, vladini pravnici ne tumače „atentat“ kao sinonim za „ciljano ubijanje“ u vezi sa teroristima, što je razlika koja prethodi sukobu Vašingtona sa Al Kaidom.

I kako se navodi u izvršnoj naredbi, obaveštajna zajednica je zadužena za sprovođenje „specijalnih aktivnosti“ radi zaštite nacionalne bezbednosti, kategorije pod koju spada program dronova“, napisao je Harman.

Izgleda da su, kada su se pojavila ciljana ubistva nakon bombardovanja američke ambasade u Libanu 1983. godine, diskusije sa CIA su dovele do, kako je novinar Volter Pinkus kasnije izvestio za Vašington post, „neformalnog sporazuma sa kongresnim nadzornim odborima da ako je tajna akcija usmerena na teroristu u njegovom stanu koji planira da digne u vazduh zgradu, on mora biti pritvoren. Ali ako se terorista pronađe i ako se zna da je na putu da digne u vazduh zgradu... mogao bi biti ubijen ako je to jedini način da se zaustavi.“

Drugim rečima, SAD su proširile pravo na samoodbranu od napada nedržavnih aktera i država. To uključuje pravo na „preventivnu samoodbranu“, koja omogućava zemlji da upotrebi silu kako bi sprečila „neposrednu“ pretnju od napada.

Uzgred, izraelskim i američkim vlastima se ne sviđa što se reč „atentat“ primenjuje na ono što oni radije nazivaju „ciljanim napadima“, jer to podrazumeva kršenje međunarodnog prava.

Obamina administracija je izmenila pravni okvir koji sada kaže: „Upotreba ciljane smrtonosne sile protiv neprijatelja u skladu sa zakonom oružanog sukoba ne predstavlja 'atentat'“.

Iako se napominje da su atentati nezakoniti prema Reganovoj izvršnoj naredbi, Obamina naredba je rekla da sada postoji „nova i drugačija vrsta sukoba protiv neprijatelja koji ne nose uniforme ili ne poštuju geografske granice i zanemaruju pravne principe ratovanja“.

Primetno je da modifikovani pravni okvir pod predsednikom Obamom takođe dozvoljava „zadiranje u suverenitet druge države“ ako država nije u stanju ili nije voljna da „ublaži pretnju koja dolazi“ sa svoje teritorije.

Smatrano na ovaj način, Tramp uvek može da opravda ono što radi u Iranu. Ali veće pitanje je šta će njegova strategija obezglavljivanja postići na duži rok.
Hoće li biti u stanju da stvori stabilan, moderan, odgovoran i demokratski režim? Kao što je Eurasian Times objasnio pre neki dan, to je zastrašujući zadatak. Na kraju krajeva, postoje ono što se naziva „efekti mučeništva“, koji mogu pogoršati situaciju i dovesti do uspona većih tvrdolinijaša.

Čini se da čak ni Tramp nema odgovor. Prošle nedelje, kada su ga pitali sa kim će Sjedinjene Države pregovarati kada se kampanja bombardovanja završi, američki predsednik je odgovorio: „Većina ljudi koje smo imali na umu su mrtvi. ... Uskoro nećemo poznavati nikoga.“

Njegov državni sekretar, Marko Rubio, takođe nije mogao dati bolji odgovor članovima američkog Kongresa ove nedelje. „Sjedinjene Države bi završile rušenje režima — a zatim bi procenile izglede za političku rekonstrukciju“, rekao je.

To je, kako je Ignatius s pravom zaključio, „trijumf taktike nad strategijom — srušiti ga, a zatim razmisliti o tome kako ga obnoviti“. Ali, taktika, za razliku od strategija, je prolazna. Državništvo ne može biti zasnovano isključivo na taktici.

(eurasiantimes.com/Prakash Nanda)