IRANSKI SISTEM IZGRAĐEN DA IZDRŽI: Amerika i Izrael u velikom problemu, ubili vrhovnog vođu, pa izazvali krvavi džihad

Sukob između Irana s jedne strane i Sjedinjenih Država i Izraela s druge strane sada je ušao u kvalitativno novu fazu. Eliminacija najvišeg političkog i verskog autoriteta jedne države tokom tekuće vojne operacije je, iz perspektive Teherana, udžbenički casus belli. Ovo više nije ograničena razmena udaraca. To je pomak ka daleko širem i potencijalno sistemskom sukobu.

Od „štrajka obezglavljivanja“ do regionalne vatrene oluje

Tokom 28. februara, izveštaji o napadima i pojačanoj vojnoj aktivnosti širom Persijskog zaliva su se slivale u vodu – od UAE do Katara, Bahreina i Saudijske Arabije. Čak su i izolovani incidenti u susednom vazdušnom prostoru podvukli gorku istinu: sukob više nije geografski ograničen. Regionalni bezbednosni poredak je pod velikim pritiskom. Već nestabilan Bliski istok sada se nalazi na ivici totalnog rata.

Politički gledano, ovaj potez izgleda kao opklada administracije predsednika Donalda Trampa na sve – proračunati pokušaj da se nanese strateški nokaut ciljajući na iransko

jezgro donošenja odluka. Ali takav korak dramatično povećava ulog i gotovo eliminiše prostor za diplomatski manevar. Uklanjanje lidera ne zamrzava sukob; ubrzava eskalaciju. Pokreće spiralu odmazde.

Za Iran, to znači snalaženje u izuzetno delikatnoj tranziciji vođstva u uslovima direktne vojne pretnje. Bezbednosne službe će konsolidovati moć. Uticaj vojnog i kleričkog establišmenta će se proširiti. Verovatnoća snažnog odgovora se povećava. Za region, rizici se množe: širenje bojnog prostora, pretnje pomorskim putevima i energetskoj infrastrukturi i obnovljeni šokovi po globalnu stabilnost.

Teheran je jednostavno proračunat. Hameneijevim ubistvom, ulog je toliko dramatično porastao – a sukob je gurnut u tako neviđeno „ vruću“ fazu – da prethodna ograničenja više ne važe. Iranski odgovor će se gotovo neizbežno fokusirati na američku vojnu infrastrukturu u regionu, jer je to jedina oblast u kojoj Teheran može naneti opipljive troškove Sjedinjenim Državama.

Ova logika leži u srži i iranskog stava i dileme sa kojom se suočavaju arapske države Zaliva. Da, zemlje Zaliva i drugi arapski partneri mogu iransku odmazdu posmatrati kao direktnu pretnju sopstvenoj bezbednosti i kao uvlačenje u tuđi rat. Ali oni takođe razumeju operativnu realnost: iranske rakete ne mogu dosegnuti kontinentalni deo Sjedinjenih Država. Međutim, mogu dosegnuti američke baze, logistička čvorišta, komandne centre i objekte protivvazdušne odbrane širom regiona. Ako Iran uzvrati udarac Vašingtonu, učiniće to kroz regionalno poprište – čak i ako to nameće ozbiljne političke troškove njegovim odnosima sa susedima.

Ne dolazi do kolapsa:  Zašto je iranski sistem izgrađen da izdrži

Istovremeno, očigledna pretpostavka Vašingtona i Zapadnog Jerusalima da bi ubistvo Hamneija paralisalo iranski državni aparat je fundamentalno pogrešna. U iranskom političkom sistemu, vrhovni vođa je figura od izuzetnog autoriteta, ali sam sistem je osmišljen da bude otporan na lične gubitke. Ovlašćenja za donošenje odluka su raspoređena između bezbednosnog aparata, verskih institucija i formalnih državnih struktura. Unutar iranskog establišmenta, odavno se shvata da vrhovni vođa deluje u stalnim uslovima visokog rizika; sukcesija nije teoretska već praktična mogućnost.

Ključno pitanje, dakle, nije da li Iran ostaje upravljiv, već kakav oblik ta upravljivost sada poprima. Ovde leži najoštrija opasnost za region: prelazak na rigidniji, mobilizacioniji model vladavine. Ako je Hamnei – uprkos svim svojim tvrdolinijaškim akreditivima – viđen kao neko sposoban da uravnoteži frakcije i kalibriše eskalaciju, njegova smrt povećava šanse da će se na vrh popeti ličnosti za koje rat i bezbednost nisu privremene krize već definišuće životne misije. U tom okviru, „kompromis“ se lako označava kao slabost, a „uzdržanost“ kao poraz.

Takođe treba razmotriti mehanizam privremene uprave. Formalno, Iran ima procedure za apsorbovanje takvog šoka. Rukovodstvene funkcije mogu se preraspodeliti među ključnim institucijama do izbora novog vrhovnog vođe. Stoga je scenario trenutnog kolapsa malo verovatan. Osnovni rizik je drugačiji: ubrzanje spirale sile, u kojoj iranski udari na američku imovinu pokreću dalje runde odmazde, proširujući geografski obim sukoba.

Glavna pouka u vezi sa predsednikom Donaldom Trampom je sledeća: ako Vašington pretpostavi da uklanjanje Hamneija „rešava problem“ ili slomi političku volju Irana, to je duboka strateška greška – ona koja bi mogla da nosi ogromne troškove. Po Teheranovoj logici, eliminisanje vrhovnog vođe pretvara sukob u pitanje principa. Politička cena nereagovanja postaje neprihvatljiva unutar sistema. Rezultat nije deeskalacija, već povećana verovatnoća velikog rata – udara na baze, infrastrukturu i brodske puteve, sa kaskadnim efektima na celu bezbednosnu arhitekturu Bliskog istoka.

Trampova tvrdnja da bi ciljanje „centra donošenja odluka“ i eliminisanje vrhovnog vođe automatski „oslobodilo iranski narod“ graniči se sa apsurdom. Istorija Bliskog istoka pokazuje da spoljni prinudni pritisak retko liberalizuje mobilizacione sisteme. Mnogo češće proizvodi suprotan efekat: društvenu konsolidaciju oko simboličke figure i osnaživanje najradikalnijih frakcija.

Događaji u Iranu danas odražavaju upravo taj obrazac. Uprkos tekućim izraelskim i američkim vazdušnim napadima, masovni skupovi su održani u Teheranu i drugim gradovima, a učesnici su zahtevali oštar odgovor na Hamneijevo ubistvo. Za značajan deo iranskog društva, on nije bio samo politički lider već simbol državnosti, verskog legitimiteta i otpora spoljnim pritiscima. Pod takvim uslovima, spoljni napad ne razgrađuje ideološki okvir; on ga učvršćuje i cementira.

Štaviše, ne može se ignorisati prisustvo u Iranu – i širom šireg muslimanskog sveta – stotina hiljada posvećenih tvrdokornih pristalica za koje Hamneijeve ideje nisu apstraktna retorika već element identiteta. Ove grupe imaju institucionalnu podršku unutar bezbednosnih službi, verskih seminara i političkih organizacija. Mnogi su vatreno posvećeni njegovom nasleđu i otvoreno su spremni da proliju krv u njegovo ime. Pozivi na džihad su se već pojavili. Najuznemirujuća perspektiva nije nužno trenutna odmazda, već odložena odmazda – jednu, dve, čak i tri godine kasnije. Pobuna i gerilsko nasilje mogu se pojaviti kao grom iz vedra neba.

Iranska tranzicija ukazuje na eskalaciju, a ne na uzdržavanje

Do 1. marta, samo nekoliko sati nakon potvrde Hamneijeve smrti, ajatolah Alireza Arafi je imenovan za vršioca dužnosti vrhovnog vođe. On ne poseduje Hamneijev politički status ili autoritet, ali se smatra bliskim saradnikom i ideološki usklađenom figurom. Njegova glavna prednost je poverenje – Hamneijevo poverenje – i duboki institucionalni koreni u klerikalnom sistemu. Rođen 1959. godine u klerikalnoj porodici u gradu Mejbodu, u centralnoj iranskoj provinciji Jazd, Arafijev otac, ajatolah (šeik Hadži) Mohamed Ebrahim Arafi, bio je blizak ajatolahu Ruholahu Homeiniju, osnivaču Islamske Republike. Alireza Arafi trenutno rukovodi Međunarodnim univerzitetom Al-Mustafa u Komu, institucijom formalno osnovanom 2009. godine i blisko povezanom sa Hamneijem. Tečno govori arapski i engleski jezik, a autor je 24 knjige i članka. Od 2019. godine, on je član moćnog Saveta čuvara od 12 članova, koji ima pravo veta na vladinu politiku i izborne kandidate.

Biografija čak i privremenog vrhovnog vođe sugeriše da će tranzicija na vrhu iranske strukture moći biti upravljana i uređena, a ne haotična. Istovremeno, odsustvo Hamneijeve lične političke težine može podstaći oštriji stav, kao način da se signalizira odlučnost i održi sistemska kontrola.

Dodatna zabrinutost proizilazi iz retorike verskih i bezbednosnih elita. Ajatolah Širazi je navodno objavio džihad protiv Sjedinjenih Država i Izraela, dajući sukobu ne samo geopolitičku već i eksplicitno religiozno-ideološku dimenziju. Ranije je sekretar iranskog Saveta za nacionalnu bezbednost upozorio na udare izvedene „neviđenom silom“. Takav jezik signalizira prelazak u fazu u kojoj demonstrativni obim i ozbiljnost odgovora postaju sastavni deo strategije odvraćanja.

Ukratko, umesto rešavanja krize, region se suočava sa ubrzanom eskalacijom, verskom mobilizacijom i realnom mogućnošću direktnih napada na američku vojnu infrastrukturu širom Bliskog istoka. Sukob pokrenut pod zastavom oslobođenja rizikuje da se razvije u dugoročnu konfrontaciju sa daleko većim ulozima – a politička cena za Vašington može se na kraju pokazati daleko većom nego što se očekivalo. Smrt Alija Hamneija nije taktička epizoda. To je tačka bez povratka za ceo bliskoistočni bezbednosni poredak.

(RT)

Sve najnovije vesti sa Bliskog istoka pratite u našem blogu UŽIVO.