SUDOVI KROJE PUT KA JELISEJSKOJ PALATI: Peripetije Marin Le Pen nisu presedan u francuskim predizbornim trkama

Ukoliko advokati u tome ne uspeju, to ne bi bilo ništa novo na francuskoj političkoj sceni.

U poslednje vreme prisutan je zanimljiv fenomen da su sudske odluke gotovo u poslednji čas, igrom sudbine, osujetile najjače kandidate da stignu do Jelisejske palate. Sličnu sudbinu, iz različitih uglova, doživljavali su pre nje socijaldemokrata Dominik Stros Kan i desničar Fransoa Fijon.

Advokati Marin Le Pen ovih dana ističu slabost objektivnih dokaza povodom prvostepene presude u kojoj joj je zabranjeno pet godina da bude birana, u okviru afere fiktivnih zapošljavanja poslaničkih pomoćnika u Evropskom parlamentu. Advokati naglašavaju pravnu nejasnoću i činjenicu da su, po njihovom mišljenju, pojedine optužbe više političke nego krivične prirode.

Zatražili su zato ukidanje kazne zabrane kandidovanja izrečene u prvom stepenu, tvrdeći da takva sankcija predstavlja nesrazmerno zadiranje u demokratsko pravo da se učestvuje na izborima. Ova strategija odbrane ima za cilj da ubedi sudije da bi presuda, a naročito zabrana kandidovanja, uticala na izražavanje biračke volje u već veoma polarizovanoj političkoj klimi. Odluka apelacionog suda očekuje se 7. jula.

Ispitivanja javnog mnjenja pokazala su da Marin Le Pen ima ogromnu prednost u odnosu na kandidate iz ostalih političkih struja. Njoj se daje oko 35 odsto poverenja, za razliku od oko dvadesetak za predstavnike vladajućeg bloka kao što su Eduar Filip, Gabrijel Atal ili Žerald Darmanen, dok su još lošije plasirani levičari među kojima su bivši predsednik Fransoa Oland, Žan Lik Melanšon ili Rafael Gliksman. U drugom krugu pobedila bi bilo koga od njih. Ukoliko bi bila sprečena da ovo vođstvo proveri kroz biračku volju, mnogi smatraju da bi na taj način bila naneta šteta demokratiji.

Afera Le Pen nije izolovan slučaj u savremenoj francuskoj političkoj istoriji. Više ličnosti koje su smatrane favoritima doživele su da im sudski postupci kompromituju ili prekinu put ka predsedničkoj funkciji. Jedan od najupečatljivijih primera je slučaj Dominika Stros-Kana, bivšeg generalnog direktora MMF i favorita socijalistista za nominaciju uoči predsedničkih izbora 2012. godine. Dok je ubedljivo bio na čelu anketa, usledilo je njegovo spektakularno hapšenje u Njujorku, u okviru afere seksualnog napada na hotelsku sobaricu.

To je dovelo do kraha njegove kandidature, pre nego što je zvanično i pokrenuta. Iako su neke optužbe kasnije povučene ili osporene, medijski i politički efekat bio je toliki da je morao da odustane od trke za Jelisej, čime je otvoren put Fransoa Olandu.

Drugi zanimljiv primer tiče se Fransoa Fijon, kandidata konzervativaca na predsedničkim izborima 2017. godine. Pošto je pobedio na unutarstranačkim izborima desnice i važio za jednog od najozbiljnijih favorita za Jelisejsku palatu, suočio se sa medijsko-pravosudnom aferom nazvanom "Penelopagejt", vezanom za navodno fiktivno zaposlenje njegove supruge kao poslaničke pomoćnice. Ovaj skandal mu je ozbiljno narušio kredibilitet i izborne šanse. Iako mu formalno-pravno nije bilo zabranjeno da se kandiduje, pa je učestvovao na izborima, afera je značajno oslabila njegovu kampanju i doprinela eliminaciji već u prvom krugu.

Ovi primeri u javnosti postavljaju pitanje dokle krivično gonjenje može da ima posledice po predsedničke ambicije i interveniše u političkom nadmetanju, a da ne postane faktor zadiranja u demokratske procese. Legalisti, s druge strane, ističu primat zakona koji je jednak za sve.