PUTIN NE ŽELI DA PIŠE MEMOARE: Ruski predsednik ne namerava da objavljuje knjige o boravku u Kremlju već prepušta drugima da ocenjuju njegov rad

Ljubitelji memoarske literature širom sveta neće imati priliku da čitaju kazivanja doajena među svetskim liderima, predsednika Rusije Vladimira Putina.

Na maratonskoj godišnjoj konferenciji koja je održana 19. decembra u Moskvi on je kazao da ne namerava da piše memoare.

Lakonski je rekao da će ostaviti drugima da ocenjuju njegov višedecenijski rad.

I po tome će se Putin bitno razlikovati od prethodnika Borisa Jeljcina kao i poslednjeg sovjetskog lidera Mihaila Gorbačova, koji su objavili mnogo knjiga o svom radu. Od velikih sovjetskih i ruskih vladara osim Putina ni Staljin nije hteo da piše memoare smatrajući da pisanjem istorije treba drugi da se bave.

U vreme SSSR-a memoarske knjige su bile objavljene i o sovjetskim liderima Nikiti Hruščovu, kao i o Leonidu Brežnjevu. Hručov je diktirao sećanja i snimao na magnetofon, a kasnije ih je sređivao njegov sin Sergej. Kad je rukopis bio gotov, preko britanskog novinara Viktora Luia je prebačen na zapad i knjiga je objavljena u Americi.

Kao penzioner Hruščov je bio uvređen što se neki generali iz osvete prema njemu "ne sećaju" da je učestvovao u Staljingradskoj bici.

To su bili oni generali armije koji su se protivili Hruščovu kad je smenio maršala Žukova sa funkcije ministra odbrane.

Navodno je šef KGB Andropov dozvolio Sergeju Hruščovu da se dogovori sa Viktorom Luiom da prenese rukopis na zapad.

Inače, za Viktora Luia koji je živeo raskošno u Podmoskovlju se znalo da sarađuje sa KGB.

On je prenosio razne rukopise i objavljivao tekstove u londonskim listovima koji su bili napisani u saradnji sa sovjetskim službama.

Inače, pravo ime Viktora Luia je bilo Vitalij Jevgenevič Lui. Otac mu je bio poreklom Nemac, a majka Jevrejka.

Kad su saznali da se na zapadu govori o memoarima bivšeg generalnog sekretara KPSS, Hruščova su pozvali u Komitet partijske kontrole i on je morao pismeno da se odrekne svojih memoara.

Hruščov se potpisao pod izjavu da su memoari bili falsifikat i da o njima laži širi buržoaska štampa. Međutim, 1971. Hruščov je već video svoje memoare objavljene na zapadu.

Memoari Hručovljevog naslednika Leonida Brežnjeva su objavljeni u tri toma. Njemu su "pomagali" tadašnji najtalentovaniji moskovski novinari. Najveći odjek je imala knjiga "Mala zemlja", u kojoj su opisana njegova ratna sećanja. Ona je objavljena 1978. Zatim su izašle još dve knjige - "Preporod" i "Ravnica". Za tu trilogiju Brežnjev je dobio 1980. Lenjinsku nagradu za literaturu.

Staljin uopšte nije imao želju, kao ni Putin, da piše i knjige o svom radu, mada su njih dvojica bila najduže na vlasti i imala su daleko više toga da kažu, objasne i napišu.
Ali i oko političkog delovanja postoji razlika između Putina i Staljina.

O Staljinovim odlukama i celokupnom radu na čelu sovjetske države zna se iz istorijskih arhiva i dokumenata koje je on donosio i potpisivao. Tek kasnije je Staljinova ćerka Svetlana objavila knjige u kojima je pisala o životu u Kremlju.

Putin je radio i živeo u drugom vremenu i davao je intervjue domaćim i stranim novinarima, a osim toga je održavao godišnje konferencije za novinare na kojima je puno toga kazao. Putin i Staljin su u jednome bili slični, nisu voleli da se piše o njihovom privatnom životu.

O svoje dve ćerke Putin je retko pričao, a o razvodu sa suprugom oglasio se samo jednom 2013. pred TV kamerama u Kremlju i to je učinio da se ne bi raspredale priče. Posle toga o bivšoj supruzi Ljudmili nikada nije rekao niti reč.

Moskovski novinari su više puta pisali da Ljudmila nije dugo samovala već živi svoj život sa novim mužem. I dok je bila prva dama Rusije, ona nije bila sklona publicitetu i odlučila je da živi povučeno, ne dajući intervjue. Ostala je tome dosledna i o svom bivšem suprugu, kao i o onom sa kojim sada živi, novinarima nije prozborila ništa. Dovoljno je mudra i obrazovana da zna da bi bilo kakve izjave novinarima mogle samo da joj zakomplikuju život.

O Staljinu kao čoveku i vladaru kao i o ocu, tek posle smrti pisala je njegova ćerka Svetlana. Znalo se da je živeo asketski pa iznošenje tih detalja nije ni moglo biti senzacija. Posle odlaska na zapad 1967. objavila je memoarsku knjigu "Dvadeset pisama drugu" u kojoj je pisala o svom ocu i životu u Kremlju.

Ta knjiga je brzo postala bestseler. Navodno je ona na njoj zaradila dva i po miliona tadašnjih dolara. Svetlana je knjigu bila napisala u SSSR-u, a zatim je ona prebačena u Indiju jer joj je jedan od muževa bio Indus.

U knjizi je ona, među ostalim, iznela optužbe na račun oca za masovno ubistvo poljskih zarobljenih oficira u Katinskoj šumi u proleće 1940. Kasnije je ona napisala još nekoliko knjiga.

Putin i Staljin su uglavnom živeli na dačama (vilama) u Podmoskovlju, ali su u jednom periodu stanovali u Kremlju. U Novom Ogarjovu Putin ima predsedničku rezidenciju gde su dva objekta, radni i onaj drugi u kojem živi. Tamo ima i bazen u kojem svakodnevno pliva i tako održava kondiciju.

Od početka rata u Ukrajini, Putin često radi do kasnih sati i zato spava u stanu u Kremlju koji je bio uređen još dok je predsednik Rusije bio Boris Jeljcin. Na nedavno održanoj godišnjoj konferenciji za novinare Putin je kazao da se u tom stanu nije ništa menjalo još iz Jeljcinovog vremena osim stolica.

Novinari koji prate Putina od početka njegove predsedničke karijere dobro znaju da na najteža i najoštrija pitanja on najatraktivnije odgovara, jedino nije voleo da mu se čeprka po ličnom životu, pa do poslednje konferencije nije hteo da odgovara na intimna pitanja. Ranije je on govorio samo o ljubavi prema deci i roditeljima. Ipak, izuzetak je napravio tokom internet konferencije 2006. godine kada je na pitanje kada je prvi put vodio ljubav šeretski odgovorio da se ne seća tačno kada je to bilo, ali "da se sasvim sigurno seća kada je bio poslednji put".

Ove godine ga je novinarka pitala veruje li da je postoji i da je moguća ljubav na prvi pogled. Odgovorio je kratko - mislim da postoji. Na drugo pitanje - da li je zaljubljen, rekao je samo - da. Iako kratki, ti Putinovi odgovori će sigurno biti povod da se ponovo raspišu domaći i strani novinari o onome što im je jedno vreme bila omiljena tema. Pisali su da posle razvoda sa Ljudmilom Putin nije ostao usamljen već da živi sa lepom bivšom šampionkom u ritmičkoj gimnastici Alinom Kabajevom.

Mada u ruskom parlamentu ima puno poslanika koji su bili ranije poznati sovjetski i ruski sportisti, osvajači svetskih zlatnih medalja, oni nisu privlačili preveliku pažnju javnosti. Međutim, kad je Alina Kabajeva prestala da se aktivno bavi sportom i 2007. postala poslanica partije "Jedinstvena Rusija" u Dumi (parlamentu), strani i domaći novinari su se o tome raspisali.

Čak sedam godina učestvovala je u radu ruskog parlamenta i bila aktivna u donošenju onih zakona koji se tiču mladih, ali novinare tabloida je više zanimalo da li je Alina Kabajeva nova ljubav predsednika Putina. Zapadni mediji su 2008. najavljivali i njihovu svadbu ali na kraju to se nije desilo.

Od septembra 2014. Alina je bila predsednik Saveta direktora holdinga "Nacionalne medija grupe" a kasnije je objavljeno da je od 2016. na čelu saveta direktora "Sport-Ekspresa". Ona se bavi organizacijom popularizacije sporta među mladima i organizator je velikog takmičenja ritmičkih gimnastičarki. Ali, novinare željne senzacija to ne zanima, već su im draži razni tračevi jer prave informacije o Putinovom privatnom životu u Kremlju nikako ne mogu da procure.

Daleko najplodniji u pisanju memoarskih knjiga su bili "otac perestrojke" Mihail Gorbačov i njegov naslednik Boris Jeljcin. Sve njihove knjige su dokaz da su mnogo hteli, mnogo započeli ali svoje želje do kraja nisu ostvarili. Međusobnu netrpeljivost su delimično preneli i u memorima. Naravno, te memoarske knjige su pisali njihovi bliski saradnici, a Gobačov i Jeljcin su im diktirali i kasnije redigovali.

Mihail Gorbačov je bio šest godina na čelu SSSR ali je bio najplodniji u objavljivanju svojih knjiga - čak 30. Mnoge knjige su mu štampane, ne samo na ruskom, nego i na stranim jezicima. Prvu knjigu je objavio već 1988. pod naslovom "Perestrojka i novo mišljenje za našu zemlju i za celi svet". Ona je istovremeno objavljena u SSSR i u SAD. Bilo je to vreme otopljavanja odnosa Moskve i Vašingtona i Gorbačov se jako trudio da baš on bude taj koji će uspostaviti dobre odnose sa zapadnim liderima i pre svega sa Amerikancima.

Jedna od njegovih zanimljivijih knjiga bila je o avgustovskom puču koju je objavio 1991. Kasnije je Gorbačov objavio 1995. dve knjige pod naslovom "Život i reforme". Vredna je i njegova knjiga "Kako je to bilo - ujedinjenje Nemačke" koju je objavio 1999. On opisuje šta se događalo u Evropi krajem osamdesetih godina i zašto su se ujedinile dve Nemačke.

Gorbačov u toj knjizi podseća da su Amerikanci bili protiv ujedinjenja Nemačke i zato su tadašnji rukovodioci obećavali da se NATO ne može širiti ka Istoku. Međutim, došli su novi ljudi na vlast i NATO se iz godine u godinu približavao granicama Rusije.

Kasnije se Gorbačov još više raspisao pa je 2017. objavio knjigu "Ostajem optimista". U njoj pokušava da ubedi čitaoca da je njegova perestrojka ostavila pozitivan trag u razvoju društva i da se moraju nastaviti reforme. Smatrao je da se i na zapadu moraju menjati jer je NATO napravio mnogo grešaka.

Na kraju, kao već star čovek kad je napravio životnu "inventuru", kazao je da nije upoznao nijednog zapadnog političara koji je održao svoju reč, već su svi lagali. Njegova razočaranja i naivna verovanja su plod njegovog neiskustva.

Mihail Gorbačov je došao na funkciju generalnog sekretara KPSS 1985. u 54. godini. On je stigao u Moskvu iz ruske provincije i objektivno nije imao nikakvo međunarodno iskustvo.Čak i dugogodišnji ministar spoljnih poslova Andrej Gromiko, koji ga je na početku podržavao, na kraju je shvatio da Gorbačov nije bio sposoban da vodi ogromnu državu u tako komplikovanom periodu.

On je bio interesantan svetu jer je lako ušao u proces razoružanja. Dobio je Nobelovu nagradu za mir 1990. Ostao je aktivan jer je osnovao "Gorbačov fond". Onaj deo konzervativnog sovjetskog društva nije prihvatio njegove eksperimente a mnogi mu nisu mogli oprostiti što mu se supruga Raisa mešala u politiku. Ona je znala da daje savete i akademicima kad bi posetila Akademiju nauka. Gorbačov je i o svojoj ženi napisao knjigu.
Boris Jeljcin će među ruskim vodećim političarima biti zapamćen kao vrhunski demagog. On je pre nego što je seo u glavnu fotelju u Kremlju objavio knjigu koja se može nazvati "spiskom obećanja".

Na pisanju svih njegovih knjiga pomagao mu je bivši novinar tada popularnog nedeljnika "Ogonjok" Valentin Jumašev. Interesantno je da mu je kasnije taj Jumašev postao i šef kabineta i zet. Oženio je Jeljcinovu ćerku Tatjanu koja je jedno vreme bila "imidžmejker" svom ocu. Ona se uglavnom bavila time što je bogatim oligarsima organizovala susrete sa Jeljcinom.

Kad je postao predsednik Jeljcin je seo u "elitne" ruske automobile a kasnije u najveći "mercedes". Naravno da je zaboravio na obećanje da će se voziti gradskim prevozom i da će ići u polikliniku sa običnim građanima. O desetogodišnjici svog boravka u Kremlju Jeljcin je objavio 2000. godine knjigu "Predsednički maraton". Kasnije je i njegova supruga Naina Jeljcin objavila 2015. knjigu "Lični život".

BONUS VIDEO:

SREĆNI PRAZNICI: Novogodišnji spot "Novosti"