CRNI DANI ZA AFRIKU: Šta je uzrok "epidemije" državnih udara na afričkom kontinentu

DRŽAVNI udari u Maliju, Burkini Faso, Nigeru i Gabonu na prvi pogled nisu isti. Situacija u svakoj od ovih zemalja je različita, a to se posebno odnosi na Gabon. Ali, jedna paralela među njima može da se povuče, a ona je i najopasnija u ovom trenutku: vojne hunte su stekle utisak da lako mogu da promene vlast u bilo kojoj afričkoj zemlji i da se međunarodna zajednica neće baš mnogo mešati u to. Tu se krije glavni podstrekač "domino" efekta.

FOTO: Tanjug/AP

Prava "epidemija" pučeva zahvatila je u poslednje vreme "crni kontinent". U poslednje tri godine, šest zemalja je prošlo kroz ovaj izazov u centralnoj i zapadnoj Africi i Sahelu, uz pomenute, još i Sudan i Gvineja.

I dok su u Maliju ili Nigeru, na primer, palili francuske zastave i tražili povlačenje vojnika iz ove bivše kolonijalne sile, to se trenutno ne događa u Gabonu, gde je zbog nepotizma na udaru nedemokratski režim koji porodično vlada više od pola veka.

Foto: Jutjub/Guardian News

Gabon

Činjenica je da mnogi pučisti traže raskid sa sistemom "fransafrika" koji podrazumeva specifične veze Pariza sa mngobrojnim afričkim prestonicama, što se pre svega ogleda u ekonomskoj saradnji, kao i u prisustvu manjeg broja mirovnih trupa. Ali, nije sve u tome.

Francuska je decenijama održavala privlilegovane odnose sa najrazličitijim afričkim režimima, štiteći sopstvene privredne interese i ostvarujući presudan uticaj na ovom važnom kontinentu za tok međunarodnih odnosa. Sada se, međutim, pojavljuju i drugi akteri.

U Maliju, na primer, pučisti su zatražili pomoć Rusa, jer su bili nezadovoljni načinom borbe protiv terorista, domaćih vlasti u sprezi sa francuskim snagama. Zato sada u Gabonu nema vidljive netrpeljivosti prema Parizu, jer su u prvom planu bogatstvo i netransaperentnost Bongovih.

Francuska trenutno u ovoj zemlji ima oko 350 do 400 vojnika, ali ne želi da se meša, da ne bi izazvala pučiste, i da joj se ne bi ponovio scenario iz Malija i Burkine Faso, odakle je morala da povuče snage. Potrebno je mnogo diplomatije da bi se odigrala dobitna kombinacija. Uostalom, značajne francuske baze, poput one u Nigeru, nisu sprečile pripremanje i izvođenje puča.

Foto: Tanjug/AP

Svi, generalno, od Vašingtona do Pariza, osuđuju državne udare kao sistem dolaska na vlast, ali slabo reaguju, a neki u svetu iz pozadine čak prećutno i podržavaju aktuelnu situaciju, hvatajući povoljnu poziciju za novo deljenje geopolitičkih karata. Tenzije se, neminovno, šire i van granica pomenutih zemalja. Ceo kontinent je uzavreo.

Izvođenje državnih udara iz različitih razloga mnogim akterima iz pozadine sada dobro dođe, u zauzimanju drugačijih pozicija na međunarodnoj sceni, kroz afričku prizmu. Interese za Afriku, pored Francuske, značajno u poslednje vreme izražavaju SAD, Kina, Rusija...

Pragmatizam je stavka na koju praktično svi računaju. Mnogo je, na kraju, korisnije sarađivati sa novim režimima, nego se zamerati, okretati leđa i ostati bez dela kolača u ovom delu sveta bogatom rudama i naftom. Sada se, na neki način, već formira ekonomski blok postterorističkog perioda, iako s terorizmom još nije sve završeno.

S druge strane, analitičari smatraju da vojne hunte koje dolaze na vlast pre svega žele da odbrane sopstvene interese, a ne da se žrtvuju u borbi protiv militantnih islamista ili radi utvrđivanja demokratije švajcarskog tipa. U tom prostoru velike sile traže način kako će dalje da sarađuju.

TEŠKO OSAMOSTALjENjE

Francuska u Africi nastoji da je ne primećuju kao dominantni faktor, dok istovremeno želi da zadrži vojne baze i mogućnost eksploatacije privrednih resursa, u prvom redu nafte. Ta "slabost" i snaga u isto vreme stvaraju kod lokalnog stanovništva osećaj ambivalentnosti, s jakim i sveprisutnim akterom koji ne može da im pomogne. Želeli bi i da se, decenijama posle sitcanja nezavisnosti, potpuno osamostale, ali to je dosta teško s često korumpiranim lokalnim režimima.  

Pogledajte više