„ČERNOBILJ U OHAJU“: Dok se naduvava priča o balonima i NLO, u Americi se zataškava prava katastrofa (FOTO)

Međutim, lokalni stanovnici i dalje su zabrinuti zbog mogućih zdravstvenih posledica i ne veruju izveštajima zvaničnika.

Pre toga novinarima nije bio dozvoljen pristup na mesto havarije i na sve načine je ometan njihov rad, dok su američki mediji naduvavali temu o nepoznatim balonima na nebu i njihovim vezama sa NLO.

ŠTA SE DESILO U GRADU IST PALESTAJN

U noći 3. februara, voz koji je išao iz Pensilvanije u Ilinois iskočio je iz šina i zapalio se. Da bi se sprečila eksplozija u cisternama u kojima su se nalazile toksične hemikalije napravljeni su otvori kako bi iscurele. Hemikalije su istekle u posebno iskopane rupe gde su zapaljene.

Nad gradom Ist Palestajn sa populacijom od oko 5.000 ljudi nekoliko sati bili su se nadvili ogromni oblaci crnog dima. Stanovnici u radijusu od 1,5 kilometar od mesta havarije odmah su evakuisani, a 6. februara vlasti su uvele obaveznu evakuaciju. Međutim, već 8. februara stanovnicima je dozvoljeno da se vrate svojim kućama pošto je američka Agencija za zaštitu životne sredine saopštila da su uzorci vazduha i vode bezbedni, ali je upozorila stanovnike da bi miris u vazduhu mogao dugo da se zadrži iako nije postojala hemijska opasnost.

Međutim, ubrzo nakon toga mnogi ljudi su se požalili na glavobolju, mučninu, slabost i druge tegobe. Na konferenciji za novinare 14. februara portparolka Bele kuće Karin Žan-Pjer saopštila je da je administracija američkog predsednika u bliskom kontaktu sa lokalnim vlastima Ohaja i da su zdravlje i bezbednost stanovništva glavni prioritet.

ŠTA JE BILO U CISTERNAMA?

Glavna supstanca koju su prevozili vagoni-cisterne bio je zapaljivi gas vinil hlorid – kancerogena hemikalija koja se koristi za proizvodnju plastičnih proizvoda. U visokim koncentracijama utiče na centralni nervni sistem i može izazvati rak jetre, pluća i leukemiju.

Prilikom sagorevanja vinil hlorid se razlaže na hlorovodonik i fozgen koji je tokom Prvog svetskog rata korišćen kao oružje. Druga hemikalija koja se nalazila u vagonima bio je butil akrilat i još tri jednako opasne hemikalije koje predstavljaju ozbiljnu opasnost prilikom udisanja. Njihov spisak je objavljen nakon havarije.

MNOGO TOGA JE JOŠ UVEK NEPOZNATO

Praćenje stanja vode i zemljišta oko mesta nesreće je i dalje u toku. Već je pronađeno 3.500 riba koje su uginule usled zagađenja vode. U međuvremenu, uprkos ohrabrujućim izveštajima zvaničnika ljudi su zabrinuti i često ne nalaze odgovore na svoja pitanja.

Kris Volas, stanovnik mesta Ist Palestin ostao je nezadovoljan nakon Dana otvorenih vrata za lokalnu zajednicu.

-Ne odgovaraju ništa. Samo kažu da će sve biti u redu, rekao je on.

I drugi stanovnici su podelili svoje utiske.

„Od večeri kad smo evakuisani peklo me je grlo, a žlezde su mi bile upaljene. Usne su mi bile jarko crvene, kao posle opekotina od sunca. To je na kraju prošlo, ali je peckanje u grlu ostalo. Sad me boli desno uvo. Mnogi ljudi su se žalili na bol u grlu, glavobolju, osip na telu. Naravno da smo šokirani!“, požalila se jedna od stanovnica grada.

Kako kaže američki stručnjak za hemijski otpad Silverado Kadžijano, mnogo toga je još nepoznato.

„Možda ćemo morati da se suočimo sa posledicama za pet, 10, 15 i 20 godina kada se mogu javiti klasteri onkoloških bolesti“, rekao je on.

ČERNOBILj I MINAMATA

Nakon havarije u mestu Ist Palestin mnogi stručnjaci za ekologiju povukli su analogiju sa černobiljskom katastrofom u smislu zataškavanja informacija o katastrofi. Mnogi incident porede i sa ekološkom katastrofom koja se 1970. dogodila u Ontariju kada su velike količine žive dospele u reku zbog ilegalnog ispuštanja industrijskog hemijskog otpada. Istovremeno, u Japanu se prisećaju katastrofe u Minamati 1950-ih koju su vlasti nastojale da ignorišu.

Tada je kompanija Chisso duže vreme ispuštala u vodu zaliva Minamata neorgansku živu koju su bentoski organizmi pretvorili u metil-živu, moćni neurotoksin. Otpad je decenijama odlagan u zaliv.

Prvi simptomi zaraze živih organizama (ako se ne računa uginula riba) pojavile su se kod napuštenih mačaka koje su pile zagađenu vodu. Životinje su počele nekontrolisano da se trzaju i padaju, a zatim bi uginule. Nakon toga su simptomi počeli da se pojavljuju i kod ljudi, a bili su česti i smrtni slučajevi. Većina žrtava zauvek su ostali invalid sa „sprženim“ centralnim nervnim sistemom.

Prvi slučajevi oboljenja ljudi zabeleženi su 1956. godine, a 1959. godine istraživači sa Univerziteta Kumamoto otkrili su izvor bolesti – živu, a bolest je kasnije dobila ime po mestu nesreće –„Minamata bolest“.

Uprkos tome, skoro 10 godina stanovnici Minamate su bezuspešno pokušavali da dobiju zvanično priznanje da je živa uzrok bolesti i odštetu od vlasti.

Ljudi su na kraju postigli svoj cilj – vlasti su priznale katastrofu. Tome je doprinela fotografija iz 1971. godine pod nazivom „Tomoko Uemura u kupatilu“ čiji je autor američki fotoreporter V. Judžin Smit. On je zabeležio kako se Minamata bolest odrazila na razvoj devojke. Fotografija je postala nadaleko poznata i skrenula je pažnju svetske zajednice na bolest.

sputnikportal.rs