"BREGZIT" USPORIO BRZI VOZ: U "Jurostaru" na putovanju čuvenom železnicom ispod Lamanša koja spaja Pariz i London

Fizičko spajanje razdvojenog danas podrazumeva da se na železničku stanicu u Parizu stigne 45 do 60 minuta pre polaska voza, a na onu suprotnu, "Sveti Pankracije" u Londonu, i čitavih sat i po. U dugačkom redu čeka se na pokazivanje obavezne povratne karte, propuštanje bagaža kroz skener, pasošku kontrolu najpre francuske policije, a zatim i britanske i, najzad, carinsku proveru Velike Britanije. Za utehu, manje su peripetije bar oko kovida. Nisu više potrebni sertifikati. Epidemija jenjava, s tim i mere, pa se poslovni ljudi ubrzano vraćaju. Ali moraju da se naoružaju strpljenjem.

Kakva razlika u odnosu na putovanje u, recimo, Brisel, isto tako brzim vozom, između dve zemlje koje su i dalje u EU, gde se, bez ikakvih formalnosti, na istoj stanici, samo uđe u voz! Nije to baš bilo zamišljeno na taj način kada su tunel 1994. godine otvarali francuski predsednik Fransoa Miteran i britanska kraljica Elizabeta Druga. Verovalo se, u to vreme, u zajednički projekat EU, u efikasnost, brisanje formalnosti, u spajanje i zbližavanje ljudi, a ne u razdvajanje. Od svega, ostale su samo cevi ispod okeana i u njima šine kojima tutnje vozovi. S praktične strane, to je sasvim dovoljno.

- Prvi put u istoriji šefovi država Francuske i Velike Britanije se sastaju a da prethodno nisu morali da putuju brodom ili avionom - izjavila je na inauguraciji kraljica koja je brzo zavolela "Jurostar".

Posle nekoliko desetina najmaštovitijih ideja spajanja ispod i iznad mora, od kojih prve potiču još iz 18. veka, šest godina finalnih radova na tunelu, čiji je zagovornik bio još Napoleon Bonaparta, bušenja tri otvora duga po 50,5 kilometara, od kojih 38 ispod mora, što je najduže na svetu, maksimalne dubine 75 metara, uz učešće 13.000 ljudi i potrošenih 15 milijardi evra, u čijem finansiranju je učestvovalo oko dvesta svetskih banaka, Velika Britanija, na neki način, više nije bila ostrvo.

Prvi vozovi, prugom dugačkom 334 kilometra između Pariza i Londona, putovanje su skratili na samo tri sata. Danas je samo vreme vožnje kraće, i iznosi 2 sata i 17 minuta. Kada se izađe iz naseljenih zona, brzina krstarenja je 300 kilometara na čas, dok je, iz bezbednosnih razloga, pod morem, smanjena na 160. Rekord na ovoj deonici iznosi 334,7 kilometara na čas.

Čim zamakne iz severnog pariskog predgrađa, voz sa strpljivim putnicima koji su konačno dočekali polazak, dobija ubrzanje kroz normandijske zaravni, zavija oko Lila, a onda ubrzo dolazi pred tunel u kome provodi oko dvadesetak minuta. Klaustrofobični vreme mogu da "ubiju" u vagon restoranu.

Bezbednosti se poklanja izuzetna pažnja. Baš na našem putovanju dogodio se peh. Iz susednog vagona počeo je da kulja dim. Odmah je priskočila armada stujarda sa aparatom za gašenje požara. Jedan od njih proneo je sprženi punjač za mobilni telefon, a putnici su, zbog teškog mirisa paljevine, smešteni na slobodna mesta u drugim vagonima, dok je "Jurostar" grabio ka tunelu.

Ovom deonicom prolazi 18 vozova dnevno, a postoji i paralelna veza s Briselom, vremenski nešto kraća. Cene su paprene, reklamiranih 39 evra platiće samo onaj kome se baš posreći. Karte često koštaju i više od 200 evra u jednom pravcu u vagonu druge klase, za one koji se odlučuju na putovanje u poslednji čas.

I pored svega, stigne se, vozom, u jednom danu, i tamo, i ovamo, da se doručkuje i večera kod kuće, a da se usput obavi celodnevni posao u prestonici drugog sveta. A to nije mala stvar.