"ČUVAR EVROPE" JE POSTAO NAPADAČKI PAS: Završena transformacija NATO pakta koja je počela krajem Hladnog rata

Prvi generalni sekretar NATO-a, lord Ismej, slavno je primetio da je misija bloka „da drži Ruse napolju, Nemce dole, a Amerikance unutra“. Ukratko, NATO je služio kao zid protiv fizičke ekspanzije Sovjetskog Saveza sa mesta koje je uspostavio u istočnoj Evropi na kraju Drugog svetskog rata. Isto tako, stvaranje NATO-a sprečilo je sklapanje ugovora između Nemačke i Sovjetskog Saveza koji bi omogućio ponovno ujedinjenje Nemačke. I na kraju, postojanje NATO-a je nalagalo da SAD zadrže značajno stalno vojno prisustvo u Evropi, pomažući da se razbije tradicionalna sklonost Amerike ka izolacionizmu.

Na samitu u Madridu, NATO je radikalno redefinisao svoju misiju kako bi odrazio novu mantru koja bi se mogla sažeti kao „držati Ruse dole, Amerikance unutra, a Kineze van“. To je agresivno – čak i neprijateljsko – držanje, zasnovano na održavanju zapadne (tj. američke) prevlasti. Ova misija treba da se ostvari kroz odbranu i proglašenje takozvanog „međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima“ koji postoji samo u glavama njegovih kreatora, a to su u ovom slučaju Sjedinjene Države i njihovi saveznici u Evropi. To takođe predstavlja radikalni raskid sa dosadašnjom praksom koja je nastojala da zadrži NATO definisan u četiri ugla svog transatlantskog prava rođenja, nastojeći da proširi svoj bezbednosni kišobran na Pacifik.

Pas čuvar je, izgleda, ponovo obučen za psa napadača.

Kada organizacija prolazi kroz tako radikalnu transformaciju u smislu svoje osnovne misije i svrhe, logika nalaže da postoji razlog (ili razlozi) dovoljni da opravda posledice vezane za akciju. Čini se da postoje tri takva razloga. Prvo i najvažnije je činjenica da Rusija odbija da prihvati zahteve NATO-a da postoji kao mlađi „partner” čiji suverenitet mora biti podređen kolektivnoj volji posthladnoratovske Evrope. Ruski predsednik Vladimir Putin je jasno stavio do znanja da Rusija sebe smatra velikom silom i da u potpunosti očekuje da bude tretirana kao takva – posebno kada je reč o pitanjima koja se tiču takozvanog „bliskog inostranstva” – tim bivšim sovjetskim republikama , kao što su Ukrajina i Gruzija, čije su kontinuirane veze sa Moskvom egzistencijalne prirode.

NATO, s druge strane, dok je Rusiju nazivao „partnerom“, nikada nije bio ozbiljan u pogledu pružanja održive ruke prijateljstva, već je preduzeo tridesetogodišnji program proširenja koji je prekršio verbalna obećanja data sovjetskim liderima, ostavljajući Rusiju oslabljenom i ne biti ozbiljno shvaćen od strane samoproglašenih „pobednika“ Hladnog rata. Kada je Rusija odustala, proces koji je obeležio Putinov ikonički govor na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2007. godine, NATO je zauzeo agresivniji stav, obećavajući Gruziji i Ukrajini eventualno članstvo u Alijansi, a 2014. podržavajući nasilni udar protiv vlade u Ukrajini koja započeo je niz događaja koji su kulminirali tekućom vojnom operacijom koju je vodila Rusija u Ukrajini.

Govoreći na ovonedeljnom samitu NATO-a, generalni sekretar organizacije Jen Stoltenberg okončao je svako pretvaranje da je blok bio nevini posmatrač u događajima koji su doveli do ruske vojne intervencije u Ukrajini, ističući sa ponosom da se NATO spremao da se bori protiv Rusije od 2014 – odnosno od državnog udara predvođenog SAD. Zaista, NATO od 2015. godine obučava ukrajinsku vojsku prema standardima NATO-a.

Ne radi jačanja samoodbrane Ukrajine, već radi borbe protiv etničkih Rusa u Donbasu. NATO, izgleda, nikada nije bio zainteresovan za mirno rešenje krize, koja je izbila kada su ukrajinski nacionalisti počeli da brutaliziraju većinu u regionu koja je naklonjena Moskvi.

Dve članice NATO-a, Francuska i Nemačka, pomogle su u održavanju lažnog mirovnog procesa, Sporazuma iz Minska, za koji je bivši ukrajinski predsednik Petro Porošenko nedavno priznao da nije ništa drugo do lažna uvreda u cilju kupovine vremena kako bi NATO mogao da obuči i opremi ukrajinsku vojsku u cilju nasilnog preuzimanja kontrole i nad Donbasom i nad Krimom.

Sve što je samit u Minhenu 2007. zaista uradio je da je uklonio svaki pretvaranje da je NATO ozbiljan u pogledu mirnog koegzistiranja sa moćnom, suverenom ruskom nacijom. Istinski odbrambeni savez bi spremno prihvatio takav ishod. NATO je, sada je jasno, sve samo ne.

NATO je razotkriven kao nešto više od komponente američke globalne projekcije moći, pružajući dodatnu vojnu i političku podršku američkoj imperiji definisanoj „međunarodnim poretkom zasnovanim na pravilima“ zasnovanom na trajnoj vojnoj i ekonomskoj nadmoći SAD. Održavanje Amerike na vrhu, međutim, pokazuje se kao most predaleko, uglavnom zato što se sama američka imperija ruši u svojim temeljima, ekonomski se boreći da održi takozvani „američki san“ i politički da održi u životu pogrešna obećanja američkog demokratija koja podupire sam imidž koji SAD nastoje da promovišu u inostranstvu. Stepen u kome SAD mogu da funkcionišu sa malo kredibiliteta u međunarodnoj areni danas je određen isključivo nivoom „kupovine“ ostatka sveta za zlatnog idola koji je „međunarodni poredak zasnovan na pravilima“.

Dok su SAD bile u stanju da snažno naoružaju i NATO i njegovog ekonomskog dvojnika G7 da aktivno promovišu „međunarodni poredak zasnovan na pravilima“, Rusija i Kina su se udružile da stvore alternativni pogled na svet.

To je međunarodno pravo, zasnovano na konceptima sadržanim u Povelji Ujedinjenih nacija.

G7 je saopštila da ekonomski forum BRIKS-a, koji se sastoji od nacija koje su više usklađene sa svetskim poretkom „zasnovanim na zakonu“, a ne „zasnovanim na pravilima“ kojim dominiraju SAD, predstavlja najveću pretnju njegovom značaju na svetskoj sceni . NATO je, takođe, izjavio da ruski i kineski izazov „međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima“ predstavlja veliku pretnju osnovnim vrednostima NATO-a, što je dovelo do širenja dometa NATO-a na Pacifik kao kontra.

Ukratko, NATO (zajedno sa grupom G7) objavljuje rat principima međunarodnog prava koji su sadržani u Povelji Ujedinjenih nacija. Na svom samitu u Madridu, NATO je jasno stavio do znanja da je spreman da prolije krv da bi odbranio nasleđe čiji legitimitet postoji samo među kolektivnom maštom njegovih članica. I ne svi oni.

Cilj ostatka sveta sada treba da bude da nastoji da minimizira štetu koju je nanela ova zver i pronađe način da je zbrine pre nego što može da nanese još više štete globalnoj zajednici.

(Skot Riter je bivši obaveštajni oficir američkog marinskog korpusa i autor knjige „Razoružanje u vreme perestrojke: kontrola naoružanja i kraj Sovjetskog Saveza“. Služio je u Sovjetskom Savezu kao inspektor za sprovođenje INF sporazuma, u štabu generala Švarckopfa tokom Zalivskog rata, a od 1991-1998 kao inspektor za oružje UN.)