MAKRONA ČEKA POLITIČKI HOD PO TRNJU: Teški dani za francuskog predsednika posle nedeljnog drugog kruga parlamentarnih izbora

Osnivanjem stranke pred izbore 2017. godine, Makron je izbrisao klasičnu levicu i desnicu. Danas je račun došao na naplatu. Bez apsolutne većine, Makronu će vladanje u Francuskoj sledećih pet godina biti hod po trnju. Komšijska štampa, u Belgiji i Italiji, ističe i da će to imati posledice u vidu njegove smanjenje snage u Evropi, u teškom trenutku po kontinent i svet.

Kao politički vizionar je, dolazeći na vlast, shvatio da su klasične partije preživeli koncept, ali sada nije uspeo da sagleda jednostavnu činjenicu da je reizabran pre svega na negaciji Marin le Pen, a ne na podršci njegovoj politici.

I, umesto da se prilagodi i prihvati neke predloge opozicije, i pored datih obećanja, protivnici ga optužuju da je nastavio po principu "Republika, to sam ja". Kritikuju ga za aroganciju, da nije vodio kampanju i da je ostale učesnike u političkoj igri gledao s visine. Zato su neki analitičari posle ovih izbora posegli za izrekom iz Andersonove bajke - car je go.

Makronova koalicija "Zajedno" daleko je od apsolutne većine. Prema ažuriranim podacima, ima 245 poslanika, ujedinjena levica okupljena oko Melanšona 131 uz 22 glasa ostale levice, krajnje desničarsko "Nacionalno okupljanje" 89 i desničarski Republikanci 64.

Koalicije nemačkog ili skandinavskog tipa nisu u francuskoj političkoj kulturi. Uz to, teško je da će se neko upustiti u "šurovanje" s Makronovom formacijom, jer su svi dobili veliki broj glasova baš na negiranju njegove politike. Pogrešio je kada je uspostavio formulu: "Ja ili haos". Sad će iz "haosa" teško neko s njim.

Klasična desnica ima "demokratsku odgovornost" za pravac državne politike, jer bi podržavanjem Makrona mogli da obezbede većinu. Iako bivši predsednik države Sarkozi ili nekadašnji predsednik stranke Žan Fransoa Kope zagovaraju ovu saradnju, dotle sadašnji vođa stranke Kristijan Žakob to odlučno odbija. Poslanici poput Erika Sjotija mnogo su bliži "Nacionalnom frontu" nego Makronu. Predsednik će zato, po svoj prilici, tražiti većinu od slučaja do slučaja. Ako nešto od predloženog bude na liniji očekivanja pojedinih opozicionih struja, možda će neko od njihovih poslanika i dići ruku. A tako se teško vlada.

Bivalo je ranije primera kohabitacije, kada bi, usred predsedničkog mandata, Miteranu i Širaku, narod dodelio većinu iz suprotnog političkog tabora, ali ovoga puta većine nema. Nešto slično se, možda, dešavalo početkom Miteranovog drugog mandata, između 1988. i 1993, kada su se premijeri Rokar, Kreson i Beregovoa oslanjali na manjinsku većinu od 275 glasova, od 289, koliko je potrebno za apsolutnu vlast u francuskoj skupštini sa ukupno 577 deputata. Ali, tada su neograničeno mogli da koriste famozni član ustava 49.3 koji omogućuje usvajanje zakona bez glasanja, uz angažovanje odgovornosti vlade. Samo je Rokar 28 puta u roku od tri godine posezao za ovom mogućnošću.

Danas vladaju druga pravila. Ovaj član može da se aktivira samo za jedan nacrt zakona tokom zasedanja, osim glasanja za budžet i socijalno osiguranje.

Druga važna karakteristika upravo održanih parlamentarnih izbora je cunami krajnje desnice. Pre deset godina, "Nacionalni front" je uspeo da uđe u skupštinu sa dva poslanika, na sledećem glasanju posle pet godina imali su ih osam, a sada jedanaest puta više - 89! Imajući u vidu da je Ujedinjena levica, u stvari, koalicija, biće, faktički, prva opoziciona formacija u parlamentu.