ODSEČENI OD SVETA KRAJ SRUŠENIH KUĆA ČEKAJU KRAJ BORBI: U delu Mariupolja pored Azovstalja mir još nije stigao

Doći do dela Mariupolja, koji se nalazi na levoj obali reke Kalmius, mnogo je teže. Da biste to uradili, potrebno je da se od Donjecka vozite više od dva i po sata, kružnim putem kroz Starobeševo i Novoazovsk. A da je ovde situacija mnogo teža postaje očigledno već na ulazu - rubni stambeni delovi grada hipnotišu one koji ulaze praznim očnim dupljama izgorelih prozora. Ako u centru grada u većini višespratnica ostaju samo tragovi požara i razaranja, onda su ovde kuće potpuno izgorele. Ovde su se vodile najteže borbe za grad.

Humanitarna situacija ovde je mnogo teža. Može primetiti samo jedno - ljudi ne gladuju, imaju vodu i hranu. Uz sve ostalo, postoje značajni problemi zbog položaja - kamp Ministarstva za vanredne situacije, raspoređen za stanovnike Mariupolja u zoni tržnog kompleksa Metro, ​​je predaleko. Tamo, na izlazu iz Centralnog okruga, meštani mogu da se umiju, pune telefone, dobiju lekarsku pomoć. Ovde, na levoj obali, lokalno stanovništvo gotovo isključivo pomažu volonteri – humanitarni centar Jedinstvena Rusija, volonterska grupa Hrana za život. Ponekad možete dobiti pomoć od vojske DNR - oni donose hleb građanima, daju vodu, dele suve obroke.

- Hvala Donjeckim dobrovoljcima, hvala vam od srca, kaže oduševljeno Mariupoljka u četrdesetim godinama, koja nije želela da kaže svoje ime. Zajedno sa njenim mužem u svoju kuću unosi dizel agregat koji su donirali donjecki volonteri – stvar koja je očigledno veoma neophodna u sadašnjim uslovima. Muž je uzdržan, strog i lakonski govori. Ne krije emocije: Toliko nam pomažu, daju nam hranu, vodu! Sada ostaje samo da obnovimo naš grad i sve će biti u redu!

Kao i obično, komunikacija je poseban problem - ako su se u centralnim okruzima Mariupolja već pojavile SIM kartice operatera Feniks, onda niko ovde još nije čuo za njih. Meštani mole goste — humanitarne radnike, ratne dopisnike, vojna lica NM i Ministarstva unutrašnjih poslova DNR da pomognu da stupe u kontaktu sa svojim rođacima.

Stara Tatjana ne može da zadrži suze, gledajući u ekran telefona u rukama oficira iz DNR - on joj je doneo video poruku od rodbine. Ćerka kaže da su otišli ​​i da su se već nastanili u Taganrogu, i traži da joj se majka pridruži.

- Mama, tata, skupite snagu, saberite misli i dođite, dajte nam tako dragoceni poklon“, govori ona sa ekrana sa suzom u glasu.

- Deda, bako, osećam se jako loše bez tebe svake sekunde, ponavlja joj Tatjanina unuka Nataša.

- Ne mogu da podnesem put, slabo mi je srce, jako se bojim, tužno kaže Tatjana.

- Da, a muž ne želi nigde da ide, ovo je rizik. I evo nas kod kuće, ovde nam pomažu. Bolje da ostanemo.

Nisu svi od onih koji su ostali stariji. U jednom od dvorišta, grupa mladih momaka sedi na klupi. Najstariji od njih, Maksim, ima dvadeset dve godine. Poslednji rođendan dočekao je u februaru, kada su borbe već počele na periferiji.

Pre početka borbi, radio je kao instalater u fabrici Iljič, primao je dobru platu po lokalnim standardima. Njegova porodica je bila prosperitetna - imali su stan, kuću na obali Azovskog mora.

- Gde da idem, pita Maksim. - Ovde imam majku, oca, baku, dedu. Kako su oni bez mene?

Maksimova porodica je imala sreće, njihov stan je malo oštećen, samo su prozori razbijeni od eksplozije. Kuća je imala manje sreće - eksplozija je odnela krov, u nju su već dva puta upali pljačkaši, izneli ono malo vrednih stvari. Sada porodica ne može da uđe u kuću zbog pucnjave.

- Devojka mi mnogo nedostaje, priznaje Maksim. - Ona je sada sa porodicom u Novoazovsku, otišla je prvom prilikom.

U ulazu višespratnice, pored Maksima i njegove porodice, nalazi se još četrdesetak ljudi. Odmah pored ulaza, komšije, koje sada žive u jednoj velikoj porodici, napravile su improvizovani mangal od cigli, na njega stavile par rešetki - i sada na njemu kuvaju kotliće, kuvaju hranu. U blizini, na ulazu u zgradu, nalazi se improvizovano kupatilo - na školskoj klupi, nije jasno odakle, nalazi se lavor sa vodom, u čijoj se blizini brije Maksimov komšija Andrej, razmećući se u javnosti golim torzom i demonstrirajući tetovažu DMB-88. Mladić sa klupe traži od Andreja da se obuče, on odmahuje rukom.

Važan problem okruga Levoberežni su lekovi i medicinska nega. U centralnim regionima ih takođe nema dovoljno, ali barem ima lekara u kampu Ministarstva za vanredne situacije. Ima malo lekova, počeli su da rade medicinski centri. Ovde ne postoje.

- Imao sam operaciju još u martu, tužno kaže muškarac od četrdeset pet godina inteligentnog izgleda i pokazuje kesu za kolostomu pričvršćenu za njegovo telo.

- Sada moramo da sklonim ovo odavde.- Ko će snimati? Nema lekara, sve bolnice su zatvorene! Šta sad da radim, da umrem?

Nema šta da mu se odgovori. Jedino je moguće obećati da će se skrenuti pažnja na problem.

Bez komunikacije, odsečeni od lokalnog sveta, meštani, međutim, nisu izgubili jednu od glavnih ljudskih osobina – radoznalost. Skoro svi žele da znaju kako se odvija specijalna operacija.

- Sledeći put ponesite neke novine, pita penzioner Aleksandar. Želimo da znamo šta se dešava u svetu!

(Ukraina.ru)

BONUS VIDEO: MARIUPOLj POSLE GRANATIRANjA: DNR objavila snimke iz vazduha kako izgleda grad