SLAĐANA MILOJEVIĆ ČUVA SRPSKU TRADICIJU OD ZABORAVA: Stranci rado nose naše jeleke

Bojana Jovanović

13. 03. 2024. u 17:42

Čuvari tradicije su tolika retkost u Srbiji da bi ih trebalo brižno čuvati kao malo vode na dlanu. Među njima je i Slađana Milojević. Pripada trećoj generaciji porodice koja u prestonici čuva od zaborava umeće veza i starih srspkih motiva.

Foto: Zoran Jovanovic

Čuvari tradicije su tolika retkost u Srbiji da bi ih trebalo brižno čuvati kao malo vode na dlanu. Među njima je i Slađana Milojević. Pripada trećoj generaciji porodice koja u prestonici čuva od zaborava umeće veza i starih srspkih motiva. Uz nju i sestru aktivna je i njihova majka od 78 godina, a nada se da će posao nastaviti i njena 23-godišnja ćerka. U toplinom tradicije ušuškanoj, autentičnoj radnji u Čumićevom sokačetu, na samom početku razgovora pogled nam pada na jastuk sa prepoznatljivom šarom, za koji nam Slađana kaže:

- Jedan od motiva koji radimo, ali u našoj interpretaciji, je rad primenjenog umetnika. Od pirotskih šara sačinjena je kornjača koja već vekovima ima veliku simboliku. Naime, ona predstavlja dug život i dobru harmoniju i energiju u domu u kom se nalazi. Imamo i još jedan snažan motiv u simbolici, tzv. zmijanski vez, koji je zaštićen u Unesku kao nematerijalno kulturno nasleđe srpskog naroda, iz Republike Srpske. Često ga imamo na košuljama, posebno muškim, a on po simbolici predstavlja plodnost.

Na pitanje da li mušterije znaju priče koje stoje iza kupljenih komada, Slađana kaže:

- Svima pričamo, izdajemo i sertifikate za svoje proizvode, a uz njih i opise, tako da se oni odmah edukuju. Ne radi se o tome da kupite jastuk, već pirotsku šaru (koja po simbolici donosi dug život) ili, recimo, azbuku. Nju obožavaju Amerikanci. Robu šaljemo i poštom u inostranstvo, najviše u Ameriku, jer ljudi koji su daleko od matice imaju veći osećaj pripadnosti.

Pažnju nam privlači prelepa bež svilena haljina sa unikatnim, širokim bretelama. Naša sagovornica objašnjava da koliko nekome treba vremena da istka mali tepih, toliko njima treba za bretele na ovoj haljini, jer se tkaju ručno, na velikom razboju. Uz nju stoji blejzer od sto odsto vune sa ručno tkanim pojasom i kopčama od satena. Na ostalim komadima nalazi se zlatovez, motiv iz Žiče, pirotska ruža, te beogradski građanski motivi.

- Sve je savremena forma nečega što se ranije nosilo, ali smo sada primenili kroz vez. Tu su šumadijski jeleci rađeni na saten svili, anterija i zlatovez. Jedan sasvim poseban jelek, takođe izložen u radnji, bio je na izložbi u Ujedinjenim nacijama u Ženevi. Rađen je zlatovezom i srmom. Uglavnom dajemo rok od 20 dana za izradu jeleka. Ne mogu ranije da se završe, jer se na svili mnogo duže i teže radi nego na somotu, recimo.

Od materija, koriste se svila, pamuk i lan, malo vune.

- Idemo na to da proizvodi budu ekskluzivni, ne da bismo imali visoke cene, već da bismo parirali ekskluzivnosti koju Srbija ima, a to su upravo vezovi. Toliko se trudim da ih sačuvamo od zaborava, pogotovo u poslednje vreme kada se dešava da nam ih kradu drugi narodi i pripisuju sebi – ističe Slađana Milojević. - Zavod za intelektualnu svojinu Republike Srbije nas je prošle godine delegirao da učestvujemo u programu koji je organizovan u Ujedinjenim nacijama, od strane svetske organizacije za zaštitu patenata. Prisustvovale su 32 zemlje sveta, a mi smo bili u grupi baltičkih i istočnih zemalja. Ponosni smo što smo se tu našli.

U srcu Beograda vezu se i slova, monogrami, u saradnji sa umetnicima kroz rešenja sa Miroslavljevog jevanđelja, a ova porodična firma je i partner Međunarodnog kluba žena svih supruga akreditovanih ambasadora u Srbiji, tako da sve ambasade kupuju kod njih.

- Ponosni smo što Karađorđevići, posebno Ljubica, vole da nose naše stvari. Radili smo haljinice za malu princezu Isidoru, to je oplenačka loza koju rado nosi i Kristina Oksenberg, ćerka Jelisavete Karađorđević. Ne radimo masovnu proizvodnju, ali smo zbog toga unikatni. Našu odeću kupuje samo onaj ko se u to razume. Čekaju da proizvodi budu izrađeni. Uglavnom ih radimo po meri, u dogovoru, neko traži, recimo, da izvezemo inicijale supruga… - otkriva naša sagovornica.

Ovi unikati se rade u velikom studiju u Ribaševini, selu u okolini Užica.

- Mi smo u neku ruku i socijalno preduzetništvo, jer pomažemo žene koje nigde ne rade, osim u svojoj kući, ali znaju da vezu, tako da svi zajedno štitimo nešto što je srspko. Većina proizvoda se radi ručno, ali i ono što je napravljeno mašinski urađeno je prema našim, jedinstvenim rešenjima.

Izdvaja Slađana da su poznati po libadama i jelecima na svili. Libade nastaju po vrhunskim krojevima njenog dede, iz 1930-ih godina. Pojasnila nam je i da je reč o ženskom haljetku, odnosno najsvečanijem komadu ženske građanske nošnje. Nekada su ga nosile kraljice i bogate žene, sa biserima, ukrašavale ga zlatovezom i srmom. Tu je i šumadijska ruža na kecelji, pojasevima, a Slađana nam pominje i trukovanje - tešku tehnika koja je, na žalost, sve manje prisutna u Srbiji. Uglavnom je rade mlade žene jer bolje vide, bockaju rupice po kojima će posle neko da veze. Na belom se lakše radi, dok po crnom to mogu samo majstori. I naša sagovornica je trukovala dok je bila mlađa.

- Odrasla sam uz to. Znam da vezem, kao i moja sestra, a nadam se da će ćerka to da nastavi. Evo upravo pravim nadstoljnjak, ali nikako ne stižem da ga završim. Trebalo bi jedan mesec u kontinuitetu da se radi!

Srpsko platno, lan i svilu koristi najviše leti, a zimi vunene materijale. Sve vreme postoji i svečani program, za svadbe. Za mlade, mladoženje, svadbarske poklone... recimo nadstoljnjak sa šest do 12 salveta i beogradskim građanskim motivom iz 19. veka, izrađen zlatnom srmom. Kupuju se i dečje narodne nošnje, kao i košulje i „oprema“ za krštenja.

I dok dok mi nismo dovoljno svesni kakvim blagom raspolažemo i da bi drugi narodi dali sve na svetu da to imaju, kako tvrdi Slađana Milojević, stranci rado kupuju naše jeleke.

- Letos su mi došle dve devojke, Amerikanke, pošle su u Grčku i išle preko Srbije, koju doživljavaju kao egzotiku, a zanimljiv im je bio ovaj dizajnerski distrikt u Čumićevom sokačetu. Siti su ljudi uniformisanosti, traže jedinstvenost, ni ne pitaju više koliko košta, bitno im je da je različito. Jedna od njih se uhvatila za jelek, pitala šta je to i rekla mi da ništa lepše nije videla u svom životu. Objasnila sam joj da je reč o tradicionalnoj nošnji srpskog naroda, a ona me je zamolila da joj napravim jedan, da ga preuzme kada se bude vraćala za Ameriku. Uzela sam joj mere i uradila. Bila je presrećna!

Izdvojila je Slađana još jednu zanimljivost. Za vreme pandemije kovida dobila je imejl od Svetske zdravstvene organizacije, sa molbom da otvori radnju. Zaposleni, koji su boravili u Beogradu, bili su fascinirani stvarima koje su videli i došli na ideju da se ručni vez radi i na maskama za zaštitu. Tako je naš vez i na ovaj način otišao u Ameriku.

Zanimljivo je i to da u poslednje vreme sve češće i mladi ljudi pazare košulje sa tipičnim srpskim, naročito kosovskim, vezom, i to više muškarci nego žene.

Dušepaziteljka

Pažnju nam je privukla raznobojna tkanica koja takođe ima svoju priču.

- Zvali su je dušepaziteljka, jer vas čuva i donosi sreću. Tkanicom se zove zbog načina na koji se radi, tehnike tkanja, na razboju. Verovalo se da će svako ko nosi oko sebe ovaj pojas, tkanicu, biti sačuvan, u ratovima i slično, ali i da ona čuva srpsku dušu. Nosili su je čak i kraljevi kad su kretali u balkanske ratove, ili žene kada bi ostajale trudne - opasavale su se srpskom tkanicom da bi sačuvale plod. Ona ima veliko značenje u srpskom narodu – otkriva naša sagovornica.

Pogledajte više