SIMKETOVA BESMRTNA MUZIKA: Komemoracija kompozitoru Zoranu Simjanoviću u Jugoslovenskoj kinoteci

Simketov sinovac pročitao je ispovest svog oca, Zoranovog mlađeg brata Dejana, koji se prisetio kako je sve počelo kada je Zoca imao pet godina, a tata Steva i mama Vera primetili da ne samo što je prvo propevao pa propričao, već i da peva savršeno. Do te mere da, kada studentkinja solo pevanja iz komšiluka pogreši vežbajući skale, Zoca ponovi za njom - samo bez greške. Sve dok nije zakucala na vrata da se žali, a tata zabranio Zoci da "ispravlja" komšinicu.

- Ipak, tada je pala porodična odluka da Zoca bude odveden kod legendarne Jele Kršić, koja je tati (koji je nekad pevao u horu Druge muške gimnazije, što je isto kao da je pevao u Horu bečkih dečaka) rekla: "Stiv, ovo dete je čudo, čim napuni šest da ga vodiš u muzičku školu, ali imaćeš problema sa njim, moraćeš da budeš strog, mnogo je tvrdoglav."

I tako je počelo, sa sve ostvarenim predviđanjima profesorke Kršić i bežanjem kroz prozor od vežbanja istih onih skala. Ipak, porodična relikvija, stari dedin pijanino, nije mu dao mira i Simke mu se neprestano vraćao. Dok su u njegov život "svraćali" razni važni ljudi, usmeravajući ga, od danas zaboravljenog Andrije Galuna do imenjaka Hristića koji će ga pogurati na studije muzike, ali i u svet filma i primenjene muzike.

- Naoružan muzičkom genijalnošću i zaljubljen u pokretne slike, Zoran je bio savršen partner rediteljima češke škole, spajala ih je strast prema filmu a honorari i nagrade nikad nisu bili motiv već posledice - naveo je Simjanović, pozivajući se na repliku koju Nina Kirsanova izgovara u filmu "Nešto između" - "Igra, igra, igra, šta drugo?" kao lajtmotiv Simketovog bivstvovanja.

Radoslav Rale Zelenović čiji je dugogodišnji san bila upravo nova, moderna Kinoteka u kakvoj je danas stajao, naglasio je da je Simke mnoge svoje snove dosanjao, ali jedan nije - osnivanje medijateke u Srbiji.

- Nedostajaćeš najviše tvojoj Lili, prijateljima, ali i pokretnim slikama, autorima, publici - rekao je Zelenović, dok je Tanja Bošković izjavila:

- Nema čoveka koji toliko duboko nije bio pojedinačan, Simke je uvek i potpuno bio u paru sa Lili. Lako je Simketu kada je bio tako voljen, lako je našoj kinematografiji kada ju je Simke odvojio od ove zemlje - a lako mu je bilo čak i umreti kad je znao da je besmrtan.

STUDIJE I DUŠA

SIMKETOVO stvaralaštvo bilo je tema čak dve doktorske disertacije i jednog diplomskog, naveo je kompozitor Rade Radivojević, dok je reditelj Goran Marković rekao da je Simketu pošlo za rukom da nam ostavi svoju dušu, neprimetnu, nepotpisanu a opet stalno prisutnu - jer je kao i svi veliki kompozitori smatrao da je najbolja ona filmska muzika koja se ne čuje, da muzika sama ne postoji, već postoji samo filmovi. Komemoracija je završena upravo projekcijom restaurirane verzije Markovićevog (i Simjanovićevog) kultnog ostvarenja, "Specijalno vaspitanje".