INTERVJU - Ivana Zečević: Laušević nas je sve rasplakao na snimanju “Kalkanskih krugova”

Autori serije "Grupa" zapazili su je u spotu Bojane Vunturišević i pozvali na audiciju gde je dobila prvu veću ulogu. U misterioznim "Kalkanskim krugovima" mlada glumica se istakla u liku Mione. I dok se gledaoci RTS ovog vikenda opraštaju od ove serije, mladu glumicu videćemo i u "Aleksandru od Jugoslavije" reditelja i scenariste Zdravka Šotre. O ovome, kao i diplomskoj predstavi koju upravo priprema, Ivana Zečević priča za "TV novosti".

- Veliko mi je zadovoljstvo i zabava da radim. Kada se čovek zaljubi u tekst i kada ima dobre kolege može samo da bude čarobno. Trenutno radim na završnoj predstavi na Akademiji umetnosti. U pitanju je duodrama "Disko svinje", koju igram sa kolegom Aleksandrom Rankovićem. Premijerno izvođenje trebalo bi da bude početkom maja. To je drama o sazrevanju, prijateljstvu i ljubavi predstavljena kroz odnos dvoje tinejdžera koji zajedno odrastaju i otkrivaju razlike između muškog i ženskog, pre svega, seksualnog sazrevanja. Još nisam profesionalno angažovana i na ovakve predstave gledam kao na priliku da se pripremim za velike uloge u pozorištu.

* Serija "Grupa" skrenula je pažnju na vaše ime, kao i na važnu temu o mladima. Nedavno je izraelski "Kešet" otkupio prava na njenu svetsku distribuciju. Po čemu pamtite ovo iskustvo?

- Bio je to prvi projekat koji mi je otvorio vrata dalje glumačke karijere i zahvaljujući kom sam sarađivala sa Brankom Katić, brojnim mlađim i starijim glumcima, te stekla mnoga poznanstva. Nisam ni bila svesna dok sam radila na seriji da će njena tema biti toliko društveno važna. Kada je serija promovisana, glumci su odlazili u škole po Srbiji. Pričali smo sa mladima koji nam po godinama nisu toliko daleko i koji su, kao i mi, prošli nevolje tinejdž doba. Uvek mi je žao kada vidim da klinci misle da moraju da se uklope u nešto što društvo nameće i možda čak odu na onu ružniju stranu. Glavna poruka "Grupe" bila je da mladi nađu sebe, zanimanje, ljubav, hobije, sport, društvo... Mnogo mi je drago što će seriju videti u drugim zemljama. Biće mi puno srce kada neki drugi klinci širom sveta prepoznaju poruke naše "Grupe". Nadam se da će biti tako jer, bez obzira na razlike u kulturi i jeziku, svi smo tinejdžeri i imamo slične želje.

* Poznato je da ste pre glume bili aktivni na muzičkoj rep sceni. Kako ste pronašli šta vas interesuje?

- Rep muzika je moja era iz mlađih dana. I danas je slušam, ali nisam nastavila da se aktivno time bavim. Moja junakinja iz "Grupe" Petra je devojka sa ulice u mnoštvu problema. Nikada nisam bila na njenom mestu i toliko, što se kaže, na dnu, ali jesam iz svog okruženja crpla inspiraciju za njen lik. Svega i svačega se na ulici dete nagleda dok odrasta u Novom Beogradu. Tamo smo se svi družili ili kako se kaže u slengu blejali u bloku i tako sam upoznala devojke i momke koji su imali kontakt sa ružnijom stranom života. Iako sam se družila sa raznim ljudima i odlazila na utakmice Crvene zvezde, što znači da sam sa distance svašta doživela na tribini, imala sam i drugih interesovanja. Završila sam Muzičku gimnaziju, mnogo sam pevala, igrala sam i stoni tenis, a posle srednje škole definitivno sam se prepustila glumi. Oduvek sam volela da na bini glumatam, recitujem, igram ili pevam, ali sam kasnije sve to uobličila u želju da se bavim glumom.

* Branka Katić je jedna od prvih zvezda sa kojom ste delili kadar u "Grupi", a sada ste u "Kalkanskim krugovima" igrali uz Žarka Lauševića, Vojina Ćetkovića i druge značajne glumce. Da li saradnju sa starijim kolegama više pamtite po savetima ili tremi koju ste možda pored njih osetili?

- Veliki šok mi je bio što sam uopšte dobila ulogu u "Grupi" i kada sam saznala sa kim ću da radim osetila sam i strah i veliku tremu. Međutim, Branka je mladolika, radosna i društvena i kada sam je bolje upoznala davala mi je savete, pre svega životne savete kako da se rešim treme. Branka mi je ulila dosta samopouzdanja, mnogo mi je pomogla jer mi je otvorila vidike koje od silne nesigurnosti tada nisam videla. U "Grupi" sam igrala za vreme studija, a u "Kalkanskim krugovima" onda kada više nisam imala potpun izgovor da sam student. Pošto sam "stala na noge" sama sam našla snagu i upotrebila drugačija glumačka sredstva. Posle završetka projekta i susreta sa rediteljem Milanom Karadžićem, Žarkom Lauševićem, Vojinom Ćetkovićem i celom glumačkom postavom osećala sam kao da sam napredovala.

* Vaša Miona u "Kalkanskim krugovima" je i promišljena i plahovita. Kako ste je vi doživeli?

- Po prirodi sam malo mekša od Mione i samu sebe sam opominjala da ne smem da popuštam. Miona je spolja gruba, hrabra, drčna, ne da na sebe, i u svakom trenutku ima spreman odgovor, ali iznutra je emotivna, pomalo naivna kada je reč o odnosu sa Bojanom, koga igra Pavle Mensur, i veoma je vezana za njega i za Beograd. Miona "vuče" gene od deda-strica Velibora. Istovremeno je i slaba, jer kada vidi da je neko ugrožen, po svaku cenu želi da ga zaštiti. Pošto Mionu otac dovodi na selo, prepuštena je sebi kako bi zadovoljila potrebu za društvom i zabavom, što nalazi u Stefanu, koga igra Filip Hajduković. Ipak, na kraju se sve svede na ono što je u Mioni mnogo jače, a to je ljubav prema Bojanu. Ona je uvek bila prisutna i Miona ne može da se odvoji od te priče.

* Gledamo vas i u Šotrinoj seriji "Aleksandar od Jugoslavije" kao slikarku Belu Pavlović koja je "kumovala" poznanstvu Marije i Aleksandra. Kako vam je bilo u priči koja nas vraća vek unazad?

- Bilo mi je izuzetno zabavno, jer sam se prvi put susrela sa epohom. Najzanimljiviji su mi bili kostimi, frizure i prebacivanje u drugo vreme. Bela Pavlović se pojavljuje u tri epizode i malo prostora sam imala za izgradnju lika. Morala sam da pričam na rumunskom i replike sam naučila napamet pošto mi jezik nije blizak. Bilo je fascinantno susresti se sa Zdravkom Šotrom koji toliko dugo radi u našoj kinematografiji. Njegova energija je uprkos visokim godinama neverovatna. Stalno smo bili pod jakom, ali pozitivnom tenzijom. Šotra je uvek imao mikrofon zahvaljujući kojem ga je čuo ceo set. Saradnja sa celom glumačkkom ekipom je bila lepa i pozitivna.

POSLE ŽARKOVOG MONOLOGA SVI SMO SUZE LILI

* ODMAH na početku snimanja "Kalkanskih krugova" imali ste zahtevne kadrove sa Žarkom Lauševićem. Kakav su utisak na vas ostavile ove scene?

- Trebalo je da radimo hronološki, ali silom prilika morali smo da krenemo od najtežih i najemotivnijih scena, što mi je dodalo malo treme. Na probama u Beogradu i u selu gde smo snimali napravili smo takvu energiju da nije bilo ničega što je moglo da nas poremeti. Naravno, Žarko mi je u svakom trenutku bio pomoć i podrška, a pogotovo kada bih se uspaničila da li će sve da bude kako treba. Kada smo upoznali Žarkov lik Velibora na početku serije videli smo njegovu ljusku. Sve vreme, kako se detalji otkrivaju, ta ljuštura se topi. U sceni u kolibi, Veliborova jačina, koju ima kao glavni namćor u selu, se slama. Zbog njegove ispovesti, odnosno Žarkovog monologa, cela ekipa je plakala. Sve scene u kolibi, koje smo snimali prvih dana, emotivno su snažne i slojevite i bile su mi najvažnije. Svaki od likova ima veoma tešku priču i kroz seriju se provlače motivi nasilja u porodici, razvedenih roditelja, bolesnog deteta i oca koji daje sve od sebe da ga spase. U tih deset epizoda prepleteno je toliko teških tema i svi na selu smo zbog ambijenta još više bili uvučeni u priču. Bilo je dosta suza ali bilo je i smeha. Na primer, u jednoj od scena na bazenu nisam mogla da se saberem i ponavljali smo je tri-četiri puta. Marko Gvero i Nela Mihailović su sekvencu u kojoj se njihovi likovi raspravljaju tako oživeli da nisam mogla da zaustavim smeh.