ISTORIJSKI DODATAK - SVEDOK KOJI SE NE VIDI: Orijana Falači, pre četiri decenije, na promociji knjige u SKC

NEKOLIKO stotina ljudi tiskalo se tog 25. januara 1980. godine pred ulazom u Studentski kulturni centar. Kada su se vrata otvorila, masa je pohrlila u salu da vidi i čuje najblistaviju zvezdu svetskog novinarstva tog vremena, Orijanu Falači.

Beograd je bio evropska metropola i glavni grad Jugoslavije, klimavo, ali na okupu, držali su se "narodi i narodnosti", a Tito je još bio živ... U takav Beograd stigla je Falačijeva, simbol odvažnosti, hrabrosti i slobodnog novinarstva koja nije priznavala geografske i političke prepreke i granice. Za nju nisu postojali nedostupni sagovornici.

Sa najvećim državnicima svoga doba razgovarala je, bez imalo zazora, "licem u lice" - Homeinijem, Gadafijem, Kisindžerom, Arafatom, Pahlavijem, Van Tijem... U ondašnjoj SFRJ, kao i celom svetu, uveliko su bile poznate i čitane njene knjige "Pismo nerođenom detetu" i "Razgovor s poviješću" (u hrvatskom prevodu), pa je susret s Orijanom Falači zapravo bio sastanak sa - živom istorijom.

Iza nje već su bila mnoga ratišta i žarišta, ranjavanje u Meksiku i prvo, vatreno krštenje u Vijetnamu. Upravo takva, snažna ličnost, izrazite individualnosti, pojavila se pred beogradskom (uglavnom mladom) publikom u zelenoj "vijetnamci", sa markantnim brošem u obliku pauka na izbledeloj jakni. Pušila je cigaretu za cigaretom, živo gestikulirala, često "obarajući" flašicu vode pred sobom.

Uzbuđenje je strujalo salom, a njena nervoza prenosila se na sve prisutne. Stigla je, u društvu prevodioca Branka Bucala, da predstavi svoju novu knjigu "Jedan čovek". Ipak, posetici su je zasuli pitanjima o novinarstvu, koje je u početku izbegavala, dok su ushićenje i napetost ovog jedinstvenog doživljaja rasli iz minuta minut, do tačke kada je publika (nezadovoljna brzinom prevođenja) "smenila" Bucala za stolom i iz svojih redova popela na pozornicu anonimnu Beograđanku...

Danas, u vremenu kada je sve (i ništa) senzacija, teško je zamisliti atmosferu te večeri u SKC. Pa i činjenicu da je nepredvidiva Orijana Falači insistirala da susret s publikom traje do poslednjeg pitanja u sali, što je značilo od dvadeset časova do ponoći!

U početku je pričala o svom detinjstvu, mladosti, uticaju Džeka Londona i "Zova divljine" na njen život i profesiju. I naravno, voljenom junaku knjige, "jednom i jedinom čoveku", Alekosu Panagulisu. Njenom partneru, prijatelju, pesniku i revolucionaru, koji je pod sumnjivim okolnostima izgubio život 1976. godine u saobraćajnoj nesreći.

Samo u tim trenucima, njen oštar pogled i britka reč dobijali su neku mekoću i ranjivost, iz koje bi se brzo trgla i nastavila razgovor s publikom. Autorka ovih redova bila je jedan od posetilaca SKC, tinejdžerka, kojoj je, naravno, idol i uzor bila Orijana Falači. Na kraju večeri u SKC slavna gošća potpisivala je knjigu "Jedan čovek" onima koji su primerak kupili na licu mesta.

Nisam bila spremna za "trošak", ali sam imala silnu želju da dobijem autogram. Zato sam, valjda jedina te večeri, prišla sa onim što sam imala u rukama - malim telefonskim imenikom. Podigla je pogled i upitala za ime. A onda, uz osmeh, potpisala se na prvoj stranici imenika. I tako ostavila uspomenu, koja se, eto, s mladalačkim divljenjem sačuvala svih ovih godina.