NAJTEŽI JE BOL DUŠE: Polje patnje zbog ljubavi je široko i raznoliko

Stiven Dedalus, Jozef K., Ahmet Nurudin, Vuk Isakovič, Filip Latinović... Ako sam hteo jurodivog junaka ili pak stradalnika zbog nesrećne ljubavi, mogao sam pisati o Don Kihotu, kralju Liru, knezu Miškinu, Ani Karenjinoj, mladom Verteru... Međutim, odlučio sam se za Andrićevog Osmana. U vremenu kada je više nego ikad važno biti najbolji, najjači, najlepši, glavni, prvi, kada se svakodnevno smenjuju slike velikih pobeda i dostignuća, iz nekog razloga setim se njega, suštog gubitelja. Mladića koji se, izmakavši svojim kiridžijama, na samom ulasku u Višegrad, odjednom našao lice u lice sa devojkom koja je, otkrivena, prala ruke i hladila zažarene obraze. Ivo Andrić piše da je njeno lice, sjajno od vode, sunca i svog osmejka, bilo maleno, a od krupnih, divno srezanih očiju izgledalo još manje. Ne očekujući nikog tuđeg sa te strane, devojka se slobodno okrenula, i to samo glavom, dok je stasom ostala nagnuta nad drvenim koritom u koje je padala voda u bogatom mlazu 1.

Voleo bih sastaviti antologiju u kojoj bih predstavio samo sporedne junake književnih dela. Jer kao što biblioteka ne može funkcionisati samo sa Upravnikom, ma koliko on bio dobar za to mesto, i te kako je bitno da svoj doprinos u njenom radu daju i slabije pozicionirane osobe, kao i saradnici angažovani na sat-dva; tako i književno delo neće biti kvalitetno ako su sporedni junaci u njemu bledi i opisani traljavo. Uloga sporednih junaka je da pomognu glavnom da se iskaže, ali i da se uz pomoć njih jasnije oslika vreme, duh sredine, karakter stanovništva...

Osman je živeo u čvrstoj kući u Saburinom sokaku, sa majkom udovicom i mlađom sestrom, i bavio se trgovinom, od oca nasleđenim poslom. Nakon susreta sa devojkom koja se umivala sve više se povlačio u sebe. Na majčino nagovaranje da se ženi odgovarao je zbunjenim ćutanjem i odsutnim osmejkom. Niko nije primećivao da taj stidljivi i povučeni mladić pati. Malo kasnije na priče o ženidbi već je menjao boju lica i kršio prste, bežeći pogledom od očiju sagovornika. Za nepune dve godine, iz nepoznatog razloga za sve, pa i za najbliže, od njega je postao neizlečiv bolesnik.

Osmanova patnja nam svedoči da Stendal, veliki poznavalac ljubavnih tema, ipak nije bio u pravu kada je rekao da ljubav na prvi pogled pogađa samo žene. Ona je pogodila i Osmana i po njega bila fatalna.

Svetska književnost je puna priča o velikim ljubavima. Pisci čitaocima poručuju da se nikada ne sme zanemariti čovekova bolna patnja zbog nesrećne ljubavi. Odnos između muškarca i žene je komplikovan i u svakom dobu intrigantan, samo nam se čini da u vremenu brzih mašina i programiranih ljudi, kad svetom vladaju gola sila i bezdušje, postoje važnije i aktuelnije teme od tog odnosa.

Osman se naprečac i dokraja slomio. Njihovu kuću su počele pohoditi hodže i vračare.

Zanemario je radnju i dobio staratelja. Ulicama grada je trčao prvo noću, vraćajući se kući mokar i kaljav, nemiran i potišten, a potom je izbezumljeno trčao i danju. Od ulice do ulice, od ugla do ugla je tražio devojku viđenu na obodu Višegrada. Zatim bi se, ne govoreći nikom ništa, vraćao kući, padao licem na zemlju i plakao.
Bol duše je teži od drugih bolova.

Polje patnje zbog ljubavi je široko i raznoliko. Njime su nadahnuta velika dela, ali i zločini, jer čovek vođen strašću najčešće je nepredvidiv.

Svet se u početku plašio izgubljenog, omršavelog i pocepanog ludaka, zategnutih mišića lica i izmučenih očiju, pogotovo ga se plašilo ženskinje, ali kasnije su svi na njega navikli, videli su da im od Osmana ne preti opasnost, da je dobroćudan i miran. I sa njime, takvim, saživeli su se, nisu ga dirali.

Iako Andrićeva namera, siguran sam, nije bila da koristeći epizodu sa Osmanom poruči da u vremenu strašnih pošasti i velikih silnika pojedinac može postradati i od naizgled malih opasnosti, da nas postojanje velikih bura ne štiti od slabih talasa, ja iz njegove priče o Osmanu izvodim i taj dodatni zaključak. To moje učitavanje pokazuje da i pisac čija dela su duboka i bistra nije pošteđen od pogrešnih tumačenja čitalaca, pa čak i kad su oni marljivi. Ali pisac i na to mora da računa, uz utehu da to učitavanje književnom delu može pridodati draž.

I zato u vremenu potonjem,
Dok brži procesor uništava sporiji,
Dok je na zemlji sve manje zelenila, čistog vazduha i čiste vode,
Dok nove bolesti haraju svetom,
Dok se javni prostor truje političetinom,
Dok se svaka odstupnica preseca,
Dok se svako utočište rastače,
Dok se množe fundamentalisti, ekstremisti i sadisti,
Dok je sa svih strana ugrožen opstanak pojedinca i porodice,
Dok je sve manje pravde i sigurnosti,
Dok iz ratom zahvaćenih područja sve više ljudi kreće u zbegove,
Svestan sam da izvor nepojmljive patnje može biti i devojka na česmi, pa čak i ako ona u istom trenu kad, umesto nekog od svojih, ugleda stranca, podigne ruku i prvo zakloni lice, a zatim spusti belu bošču sa glave i brzinom najlakše zverke pobegne u avliju... I ako on, i sam uplašen, pobegne kao i devojka, samo na suprotnu stranu.

(Tekst "Osman, sporedni junak romana 'Omer-paša Latas' ili o patnji", pročitan na Dan Narodne biblioteke Srbije)

1 U tekstu su korišćeni mnogobrojni kratki citati iz Andrićevog romana "Omer-paša Latas". Nisam ih navodio jer sam smatrao da bi za slušaoca besede bilo zamorno da pojedine rečenice često prekidam sa naznakama "početak citata", "kraj citata".