KAKO SAM "UBIO" PLAMERA: Irfan Mensur o nedavno preminulom glumcu i njegovoj ulozi u "Sarajevskom atentatu"

Reditelj Ridli Skot, povodom ostvarenja "Sav novac sveta", pre samo tri godine rekao je za njega da je "prava bojanka koja može da uradi sve", a on je u bogatoj karijeri zabeležio i jedno jugoslovensko iskustvo.

"Sarajevski atentat" snimljen je 1975. (režija Veljko Bulajić) kao velika međunarodna koprodukcija, u čijoj podeli su bila još neka velika svetska imena - Plamer je igrao Franca Ferdinanda, njegovu suprugu Sofiju tumačila je Florinda Bolkan, a Đuru Šarca - Maksimilijan Šel. U glavnoj ulozi, liku Gavrila Principa, publika je gledala mladog i još nedovoljno poznatog Irfana Mensura, kome je ovo bio prvi film u karijeri. I kao u "zbilji", upucao je Ferdinanda, odnosno Kristofera Plamera posle tri dana snimanja.

- Čuo sam da je umro, a eto, ja sam ga davno "ubio". Snimali smo u Sarajevu te scene i vrlo dobro se sećam jedne sitnice koju sam upamtio kao mlad glumac. Plamer bi uvek, u određenom trenutku, pogledao u nebo. Onda je spuštao pogled na gradonačelnika koji je u tom trenutku nešto pričao, dok sam se ja nalazio u okupljenoj gomili, spreman za atentat - priseća se Mensur.

- Nikada nisam shvatao zašto to radi, uvek u istom trenutku tokom ponavljanja ove scene.

Potpuno beznačajna radnja, koja meni nije bila jasna. Kada se uveče završilo snimanje, pogledao sam scenario i video da na tom mestu piše: "Ferdinand pogleda u nebo." Dakle, on je bio savršeno precizan i tačan, obraćajući pažnju na svaki detalj u scenariju. A meni je to kao mladom glumcu apsolutno promaklo...

Naš sagovornik ističe da je tokom snimanja svog debitantskog filma imao sreću da upozna, zapravo, dvojicu oskarovaca. Plamer je ovo odličje dobio mnogo godina kasnije, a Maksimilijan Šel već 1961. godine za "Nirnberški proces":

- Sa Šelom sam bio direktan partner. Igrao je Šarca. Duže smo se družili jer je duže bio i na snimanju. Nekoliko puta smo išli na zajedničke večere, pa smo imali priliku da razgovaramo. U to vreme njih dvojica su za mene bili "užasno" veliki glumci, ali sam odmah shvatio da su baš najveći, obični i prijemčivi ljudi.

Irfan pamti ovo snimanje još po jednom zanimljivom iskustvu. Posmatrao je kako Šarca (odnosno Maksimilijana Šela) muče u jednoj sceni. Ležao je na stolu, zabijali su mu eksere pod nokte, ali je u krupnom planu bilo samo njegovo lice:

- Toliko se kreveljio u tom krupnom planu, da sam bio zabezeknut. Mislio sam šta radi ovaj čovek, da li je to uopšte moguće?! I to je trajalo, trajalo trajalo... Na večeri sam mu rekao da sam gledao tu scenu, da je dugo trajalo, dok je on svašta radio u tom krupnom planu sa svojim licem, urlao i plakao... Saslušao me i rekao: "E, mladiću, u film će ući možda samo pola sekunde ili sekund. Odabraće najbolji deo mog kreveljenja. A ja sam ponudio sve što sam mogao." To su neke zanatske cake koje sam tada "pokupio".

Kasnije, priča nam poznati glumac, rado je gledao filmove dvojice velikana. I uvek se dobro osećao, jer je upoznao te ljude.

- S Plamerom sam imao samo dva-tri dana snimanja. I "ubio" sam ga, što nije mala stvar - kaže kroz osmeh Mensur.

- Već u to doba, bio je veoma cenjen u svetu, među deset najplaćenijih glumaca Holivuda. Bulajić se prema obojici odnosio s velikim respektom, što oni i zaslužuju. Ali, na neki način, i oni su mu uzvraćali - jer ih je odabrao i angažovao.